Nova Evropa

дранског Мора све више и више делиле на два раздвојена правца, — оба физички разнолика простора Јадрана ишла су свак на своју страну. Море пак, чиста, од човека ненасељена. природа, постало је нормалном границом између прометно-господарског простора Италије на једној, и Средњег Подунавља на другој страни, Тако су преко потребна постала на источној страни нова пристаништа. С обзиром на велику рашчлањеност обале и на још веће кретање рељефа у залеђу, и услед бројних привредно-политичких интереса, овде наиме није било могуће створити само једно пристаниште као у Млецима, које је Наполеон називао луком Пада и Адиже, При одабирању одговарајућих тачака дошао је у обзир дуг приморски појас, који се пружа дуж основице истарског полуотока између Штивана при Девину и Сења, који је ушао врло рано у народно-господарску заједницу с дубљим залеђем, Погодни рељеф. панонског јарка кроз Словенију помогао је, да је политичкогеографско суседство међу Крањском и њеним Приморјем у Штивану, Девину, и Трсту, па и на Реци (и Бакру), било увек веома тесно, Исто тако је широко залеђе хрватске Паноније доприносило напретку Сења, а у новије време обећавало Реци као посебно фаворизованој тачци велику будућност. вези с овим разумљиво је, да Млечани нису могли никад подредити својој политичкој премоћи истарску територију. Стремљење бивше Аустрије према мору није било, дакле, тек израз бесмислене самовоље једне династије, — за њим су стојали географски мотиви, које ће морати тек испитати и објаснити културна географија словеначких крајева за последњих двеста година. Млетке, ту сјајну „вереницу Јадранског Мора“, достизала су „зш! ата зропда" места која су, чим даље, значила све већу конкуренцу, нарочито од 1699 и 1718 (Карловачки и Пожаревачки Мир), када су се хапсбуршке земље рашириле до данашње босанске Саве и србијанског Дунава. (После окупације Босне и Херцеговине — 1878 — дошле су до сличне прометно-географске вредности и од природе фаворизоване луке на далматинској обали, Томе насупрот су, међутим, прометно и привредно пасивније млетачке приморске пруге постајале што даље све више зависне од тих места. У оваком спознању и антиципирању модерне политичке географије имале су корена већ и географска политика и политичка геодезија Наполеонова. Велики Француз је добро увиђао, да је веза између двеју супротних обала путем сингуларног пловидбеног промета по немирном морском елементу прелабава а да би могла остварити снажно политичко јединство недвоумне вредности. Још више је он био свестан модерног начела, да море није елеменат за који би се требало борити, већ да поморски промет држава на мору може да буде функција обостраних односа чији сразмер може на задовољство

233