Nova Evropa

да за успомену на Др, Елси Инглис подигне о свом трошку један Павиљон за Гинекологију и Порођаје на земљишту кад та Друштво Београдских Женских Лекара буде имало". Случајно нам је ово поглавље рада Шкотских Жена у Единбургу исто тако добро познато као и све што су радиле ове племените жене за време Рата, па морамо модификовати извештај Друштва Београдских Женских Лекара (који, на енглеском, у смислу приложника, бележи погрешно име овог шкотског женског друштва, као „Зсобзћ Мошеп Зосјеђу“ место „Scottish \ Women's Hospitals") y овој тачци, Наиме, одлука Шкотских Жена у Единбургу, да — за успомену на Др, Инглис — подигну једну болницу у Србији, новцем који им је преостао после Рата — пала је још пред крај Рата, напоредо с одлуком њихова Лондонског Комитета, a ocHyjy Dr, Elsie Inglis' Meтопа! Ешпа и да из њега издржавају једну катедру на Медицинском Факултету у Београду. И председница, гђа Хентер (Hunter), дошла је била тога ради из Глазгова у Београд, незнајући наравно тада још за постојање „извесног броја“ женалекара у Београду и за њихове лепе намере; али је после вишемесечног искуства са београдском Општином, око једног обећаног земљишта за Болницу — о чему говори и извештај жена-лекара (на стр. 9/10) —, отишла разочарана и љута, оставивши бригу око зидања болнице једном свом поверенику (Г, Васи У. Јовановићу), а новац (10.000 фуната стерлинга) Управи Фондова на расположење Г. Јовановићу (не женама-лекарима) за горњу сврху,

Тако се Друштво Београдских Женских Лекара налазило, без земљишта за Болницу, опет „у великој неприлици“, из које га је извукао тек Г. Ђорђе Вајферт поклонивши му једно своје земљиште, Тада је на том земљишту, како се чини (према извештају жена-лекара), прво отпочело зидање Шкотског Павиљона, па тек кад је понестало новаца, те кад су се Шкотске Јене, од своје стране, „нашле у неприлици“ и понудиле, сад тек, даље зидање свога Павиљона, уз преосталих 1000 фуната и Дин 370.232 (у што је урачунат процењени преостали материјал), Друштву Београдских Женских Лекара, ово је — савладавши опет једну своју неприлику — понуду примило, продужило донекле рад на Шкотском Павиљону, а онда отпочело зидање свог властитог Централног Павиљона, не без опет једне „сјајне свечаности на лицу места" (8, октобра 1922) и обилне закуске, Али, како се чини, планови за зграде, иако су их били одобрили Министарство Народног Здравља и Грађевина, нису стајали у сразмери са средствима на расположењу, па је Друштво Београдских Женских Лекара убрзо дошло поново у неприлику и морало стати и са градњом Централног Павиљона, доведавши га до под кров, „Тако су престали били радови на оба павиљона“, и стајали су обустављени кроз целу

378