Nova Evropa

опстојност једне трагедије која припада искључиво једној генерацији: та је генерација реализовала своје ремек-дело на страницама Ремарка. Чини се, да је она сва ту концентрисана у целој својој крупној форми: Ремаркова је књига исповест једне генерације, роман једне младости, коју је рат сломио у клици, растргао у прапочетку, разболео у првом додиру са здрављем. Трагедија Ремаркових младића стварно је трагедија целе светске генерације која се одњихала у тим годинама и која је у тим годинама имала да изрази оно што је у њој најбоље.

Иста та трагедија осећа се и код нас, у нашим послератним расположењима. Потреба потреса, жеља за револуцијом, немогућност стабилизовања; чежња, управо неврастенична фебрилност за новим, за модерним, за покретљивим, за помицањем.

Европска књижевност садржина је фрагментарних одисеја, које су све незадовољне својим пејсажем и својим градом, и преносе се у непрегледне и колосалне дистанције. Данашњи је роман шарени афреско китајско-париских и аустралско-аргентинских варијација, у којима сви људи говоре истим речима и споразумевају се у аналогним жељама, мада их деле понори неизмерних просторности. Битна је ознака ових расположења површност. Жеља, да се све схвати без напора и »углавном«. У ствари, на дну ових осећања стрши у свој својој негативности црна празнина, у коју се са штропотом строваљује све то декоративно позерство умишљених болесника. Коликогод је данас реализам прешао у практицизам, никада као данас, у пуној победи строја и металске стварности, људи нису више веровали у фикције и испуњавали свој живот илузијама. Филм и радио сведоче о томе значајно, недозвољавајући опорицање.

Рат је посејао празнину, бол, и меланколију. Револуција је сагорела заносе хиљада и хиљада младића. Она је изазвала десперацију, неповерење, и очај. Осетило се и сувише стварно, шта значи веровати револуцијонарима, који

су једнаком страшћу и једнаким интересом браниле власништво једног те истог човека. Он, индивидуум, субјекат који је већ постао објекат једне драме, посматрао је несвјесно и као у удаљености неприсутнога ову сцену; и тек коначно, чини се, да се је ипак присетио, да је он Брунери, и да би његова обитељ могла да буде баш та која се зове Брунери. Али тада, у томе сазнању, настала је есенцијална трагедија: сумња се наставља, сумња обитељи, коначно сумња оне друге обитељи, која се никако не може да помири са чињеницом да то није њен отац. Штампа је кроз целу годину доносила извештаје, мишљења, и констатације првих талијанских лекара, разговоре болесника, његове дијалоге са члановима обитељи, и његове монологе, који у својој схематичности и наводно знанственој форми нису били нимало удаљени од некојих Пиранделових страница из „Бившег Матије Паскала" или Унамунове „Магле“, а понављали су у својој суштој стварности чињенице које још у Одисејевим лутањима имају свог легендарног претечу.