Nova Evropa

су се из монмартровских клоака успињали на престо царева и крунили се императорском дијадемом. Револуција се врло брзо, и у прелазу какав се никада пре није верификовао, преобразила у реакцију, и тиме себи понајвише раскопала. темеље и порушила сваку чар замамнога и ослободилачкога.

Посвуда се данас говори о стабилизацији, о рацијонализацији, и свако се напреже да постави основе за ревизију. Последњи европски час апсорбује сва своја стремљења у знаку ревизије. Нагла и убрзана симпатија за велике личности прошлости, које се фалзификују и узносе у биографизираним романима, идолско и честопута необразложено дозивање извесних историјских фрагмената, сведочи колико је потреба за ревизијом стварност, која постоји, која изазива, и која понајвише говори. Ревизија је немогућа без. историјске претпоставке. А ова се опет крије баш у тим расположењима за мистеријозношћу историјски и предисторијски непознатога. Личности привлаче у часу апсолутне доминације колективнога, — још један доказ наше модерне недоследности и нашег патолошког незадовољства. Кад смо у беломе, тражимо црно; и обратно. У часу док се у извесним земљама пориче сваки индивидуализам, ми доживљавамо да се мноштва опијају интересовањем за животе великих појединаца. Ствара се нова литерарна врста; али и она на бази фалзификације, или тачније лиризирања историјске стварности. Шели и Бајрон живе на страницама Мороа (Мамшгол) животом оних других Мороасових лица из његових романа нашег данашњег, модерног живота. Свагде уносимо наше лично и наше субјективно, и онда кад репродукујемо и васкрсавамо заборављене реализације. И у томе је управо наша понајвећа оригиналност.

Наше незадовољство узима на себе вид пароксизма. Ревизија је и ту најличнији термин којим се може да означи намера наше духовности. Потреба за ревизијом, за процесом. Шб прави процес Јованки од Арка, Папини изводи пред судиште наше модерне свести Христа и Августина, Еријо Бетовена, Лудвиг Наполеона и Гетеа: величине које су испуњавале векове и од којих су живеле генерације. Савремени процес рапидан је и синтетичан. Једнако кад је негативан као и кад је позитиван.

Банда негира пигмејска настојања једног столећа. Гевно се смеје напорима цивилизација. Имануел Берл прекида линију процеса и — у својој »Смртибуржоаске мисли« — руши једним махом сву француску модерност. Разуме се, без образложења, из чистог »езрг де геуое«, Речи које он пише на страницама своје књижице уистину су значајне за садашњицу: »Ја не знам куда идем, али знам

13