Nova Evropa

тежње које почеше да се показују одмах чим се талас одушевљења од 1776 године сталожио. Распад и пад Српског Царства у Четрнаестом Веку, произведени центрифугалним тежњама народних великаша, омиљена је повест старих српских народних песама. Њих зна сваки српски дечак. Оне су мене приуготовиле да потпуно схватим опасност од центрифугалних тежња у време американске револуције, како их је Спенсер описао. Вашингтон, Франклин, и њихов сјајни ученик Хамилтон, баш као поучени оном повешћу из српских песама, били су први који су опазили опасност што се помаљаше иза ових центрифугалних силад. Спенсер ми показа, како су ови родољуби најзад успели да створе нов орган управе, који ће одстранити »Услове Конфедерације« и њихово центрифугално дејство. Тај нов орган нашао сам у Нацијоналној Конституцији, коју је Вашингтон као пред“ седник Конституцијоналне Конвенције препоручио Конгресу следећим речима: »У свим нашим саветовањима по овоме предмету, ми смо стално држали у виду оно што се нама чинило као највећи интерес свакога Американца: учвршћење јединства, које обухвата наш напредак, срећу, сигурност, можда и наш нацијоналин опстанак«.

Ово је за мене било прво упознавање са доктрином коју сам назвао Вашингтоновим јеванђељем спасењаамериканског јединства. То је постало за мене политичким »Вјерују«, и јединим мерилом којим сам ја мерио догађаје Вашингтонове Владе. Његова Опроштајна Адреса звучала ми је као какав патетичан апел на његове суграђане, да вечно држе у виду оно што се Конституцијоналној Конвенцији чинило као највећи интерес свакога правога Американца: учвршћење јединства. Ово сам ја сматрао највећим нацијоналним проблемом. И то ме је и руководило при читању Спенсера. Убрзо сам дознао, да се Председник Адамс, Вашингтонов наследник, одазвао Вашингтонову апелу, поставивши пред крај своје владе за Главног Судију Сједињених Држава Џона Маршала. Видео сам, да се Вашингтонова бојазан и страх потпунце остварише после његове смрти. Мишљење народа раздели се: федералисти усвојише и стадоше бранити »Вјерују« Вашингтонова Јеванђеља, анти-федералисти пригрлише више политичко »Вјерују« које ме подсећаше на »Услове Конфедерације«. Резултат је била велика политичка борба међу гигантима.

Маршал, Клеј, и Вебстер, водили су федералисте, »виговце«; Џон Калхун био је вођ антифедералиста, демократа. Ништа не годи толико машти једнога младога Србина као мегдан међу гигантима. Спенсерова Историја онога времена

31