Nova Evropa

живот достојним живљења» Загонетка би решена када дознадох, да је неки добар пријатељ, као небески анђео хранитељ, донео у празну и невеселу дрвену кућицу његова оца једну Историју Сједињених Држава и Вимсов »Живот Вашингтонов« па их положио покрај домаће библије. »Ето«, рекох, »библиотеке која је исто тако добра као макоја универзитетска библиотека, да надахне једнога младића који носи у својој души ону божанску искру какву је носио Линколн«. Проучавање ових књига, мислим, проузроковало је, да је Линколн одједаред почео показивати мање интересовања за обичан тежачки рад, због чега је доцније стекао репутацију, коју је тако добро изразио онај тежак његов газда — када је рекао: »Аврамчић је био ужасно лењ. Он је радио код мене, — увек је само читао и мислио«. Ове сам речи ја у својој памети протумачио друкче него што се оне обично тумаче. Проучавање Спенсерове Историје пружило је било мени, једноме младоме странцу који је тек завирио у Америку, јасно разумевање онога што сам ја назвао Вашингтоновим Јеванђељем спасења американског јединства; како бих ја могао незакључити, да је Линколн у свом проучавању американске историје и Вашингтонова живота ушао још у много дубље разумевање Вашингтонова Јеванђеља» Како бих ја могао имати икакве сумње у погледу Линколнова правца мисли, кад је он, како рече његов газда, »непрестано читао и мислио«> Како бих и посумњао, да је Линколново читање и размишљање, још док је живео у прашуми Индијане и Илинојса, надахнуло њега јаком надом, да ће једнога дана и он моћи бити користан и допринети нешто учвршћењу јединства, које је, по речима Вашингтоновим, највиши интерес свакога правога Американца» Па ако је то тако, Линколн је живећи још у прашумама Индијане и Илинојса поседовао такво васпитање какво је мало ко од младића његова узраста имао у оно време. Младићу који је »непрестано читао и мислио« није требао никакав учитељ да руководи његовим васпитањем. Млади Линколн изгледао је мени тада као какав добро припремљен американски младић, а не као незналица из прашуме, упркос његову сопственом портрету који каже: »Наравно, када сам одрастао, ја нисам знао много. Ипак, некако сам могао читати, писати, и рачунати у пропорцијама од три, то је било све«. Зар би могао имати бољи почетак ико који је имао ону божанску искру притајену у својој души какву је имао Линколн

Нимало ме није изненадило што је Линколн, чим је одрастао, пошао независном каријером, и то баш у оној години када је, према Спенсеру, Вебстер електризовао нацију својим историјским покличем: »Слобода и Јединство, сад

33