Nova Evropa

и за навек, једно и нераздељиво«, и када је Председник Џексон, гледајући право у очи Калхуну, наздравио овако: »Наше федерално јединство — мора бити сачувано«. Моја младалачка машта појачала је веру у мени, да је млади Линколн, одазивајући се апелу Вебстерову и Џексонову, морао имати чежњу да пружи и своју помоћ онима који су ширили Вашингтоново Јеванђеље. Други историјски факт, коме сам ја приписивао велику важност, био је, да је Џексонова историјска прокламација против »нулификације« (право појединих држава да одбију решење Конгреса) пала баш у истој години када је Линколн учинио први покушај да ступи у политику. Значај ових факата падао ми је утолико више уочи када сам сазнао, да је Линколн при спремању своје прве инаугуралне адресе проучио био Вебстеров бесмртни говор из 1830 и Џексонову Прокламацију из 1832 године.

Линколн је успео да ступи у политику када му још није било тридесет година, и од тога времена па надаље он је био виговац и лојалан ученик два велика виговска вођа, Вебстера и Клеја, који су са Маршалом били, како сам ја то назвао, апостоли Вашингтонова Јеванђеља спасења американског јединства. Од тога времена па надаље Линколново напредовање, које сам ја пратио са свим одушевљењем једног осећајног младића, чинило ми се као стално узди“ зање на све виши и виши ступањ, при чему је он носио Вашингтона у своме срцу и чврсто се држао Клејове H Вебстерове водеће руке. Била је само једна личност која је веровала да ће ово уздизање достигнути сами врхунац, — то је била млада Госпођа Линколн. Неколико година након њена ступања у брак са Линколном, тада још бедним сеоским правозаступником, она је признала да је, пристајући да пође за њега, предосећала да ће он једнога дана бити Председник Сједињених Држава. Мени се није свидела њена умишљеност, али сам се дивио јасноћи њене визије и њена уверења.

После смрти својих великих учитеља, Вебстера и Клеја, 1859 године, Линколн их наследи као велики апостол Вашингтонова Јеванђеља. Његову историјску декларацију од 1858 године, да »кућа подвојена у самој себи не може опстати«, ја сам протумачио као његову прву апостолску поруку народу, којом се објављивало да се не може дозволити, да питање ропства спречава народно усвајање Вашингтонова Вјерују, у којем је било једино политичко спасење народа. Сличну апостолску поруку нашао сами у његовим дугласовским дебатама, које сам читао с истим поштовањем са којим сам у детињству читао, на божјој служби

34