Nova Evropa

vrednih elemenata, U inteligenciju treba da зе probijaju ljudi najviših kvaliteta iz čitavog naroda. Odlučno se mora ustati protiv klasnog školovanja koje se odomaćilo u zapadnoj civilizaciji, po kome deca iz gornjih redova ne mogu zauzimati niže društvene položaje, te koje ni najdarovitijoj sirotinji praktično ne dopušta napred, Elementi drugoga reda treba da se odaju prostijim produktivnim radovima i praktičnom industrijskom školovanju, u kome smo mi kao narod vrlo zaostali, Štaviše potrebno je da se i predstavnici prave inteligencije osposobe za koju granu praktičnog privrednog rada, da bi se lakše održali u borbi za opstanak.

Ko bi bio dužan da reši pitanje inteligencije u našoj zemlji? — Onaj ko je dužan da rešava i sva druša velika narodna pitanja. Narod sam, Niko druži nema dovoljno snage da ih reši pravilno i potpuno, Ali sama inicijativa treba da dodje od školovane inteligencije, | ta inicijativa je jedna velika njezina dužnost, i prema sebi i prema čitavom narodu, Dakako da je to teška dužnost, naročito u današnje vreme i za ovako slabu inteligenciju, Ali nijedno vreme ne rešava inteligenciju obaveza da se brine o velikim narodnim pitanjima, a pravoj inteligenciji nije ništa teško, Da li ima u nas take inteligencije?

Jovo Zubović.

Наше заблуде.

Човјек је друштвено биће. За нас је то истина, нако је толико била нападана, и оспоравана чак и од оних који су признавали да се човјек рађа, развија, и пропада у друштву. У друштву и по друштву долази он до своје вриједности. У друштву налази оправдање за своје битисање, за своја настојања, и за своје амбиције. Друштво га одгаја, оно му даје подстрека одобравањем, оно га исцрпљује до умирања вршећи над њим своје осуде, не увијек исправне, а пречесто непотребне. То друштвено биће човјек, престаје бити вриједна јединка изван друштва. Изван друштва он нема своју особеност, своје ја, јер му је одузета могућност упоређења, — он постаје безличан дио опћенитости, масе без посебног садржаја и без истакнуте свјесне вриједности, подложан вјечним законима пропадања у непрестаним измјенама. Сокове за опстанак и развој свог живота човјек налази и црпе у друштву. Стога он, према и у друштву, има и представља једну јединствену вриједност, освијетљену у својој особи. Друштво не види и не познаје човјека са два лица, подијељена у двије особности: у човјека духа и човјека материје, — не познаје дуализма. Не познаје, исто тако, ни човјека

162