Nova Evropa

обитељи, човјека звања; и човјека друштва, — за друштво не постоји тријализам. Постоји само монизам. Друштво може имати само једну представку о одређеном човјеку. Та представка је јединствена за његово тијело и за његову духовност. А тако упозната духовност може се наћи — јер се нашла — само у оном становитом и одређеном тијелу. То је његова особност, са којом се појавио и корачао у друштву и у времену.

МИ када се тијело по времену истроши, и остане од човјека само његова духовна оставштина, она ће увијек и за сва времена носити на себи окове оног одређеног тијела. А сигурно је, да ће се с дубоким духовним очима новог продирања у застрте тајне живота моћи у танчине реконструјисати то тијело и онда када се успомена нањ потпуно затре. Јер се не може убити дух а да се не убије и тијело. Јер се не може оживјети тијело а да се не оживи и дух. И јер живи дух даје живот и тијелу. И за дневни живот имаће то своју вриједност, јер је сва филозофија свијета утрта у дванаест сати дневног живота сваког појединог човјека: од јутра до мрака. Кад би се могао рашчланити сваки секунд, сваки мипут, и сваки сат, имали бисмо прокушану историју људства од стварања до потопа, и од потопа до данас.

Али то није потребно: све је у нама. Све је у свакоме појединцу збијено од искона до данас. Ништа се није изгубило. Зар то не осјећа и не наслућује сваки мисаони човјек» Све од првог развоја: подлагања свега и свачега себи, па до највећег успона: жртвовања и давања себе у скупност, — налази се ту стиснуто у свакоме појединцу. То раздобље дугих вијекова човјек дневно преваљује, и то често у самој једној секунди. М тако имамо у истоме часу човјека гола и човјека обучена, једног јединственог. Заблуда је била она која нам је хтјела показати одијељено човјека на ријечи, човјека на перу, а сакривала човјека у кући с повиком, да је кућни живот приватна ствар појединца. Заблуда је, кад се дијели човјек у уреду од човјека у друштву, од човјека у кући. Један је он и јединствен свукуд.

Када се најављује уграђивање темеља новога поретка, и када се вели да је потребно и да би се хтјело очистити земљу од старих болести и од пријеких сабласти, тада је ту прије свега потребна одлучност да се избаци све оно што је разносило бакциле болести и подизало прашину страве. Не може један народ гледати своје лице приказано и заступано у кући и изван куће од оних који су оглашено зло подржавали; а најмање опет од оних који још ни до дан данас нијесу доспјели да се оперу од тешких оптужаба некад отворено противу њих подигнутих. Заблуда је било противно вјеровати. Наша је дужност, да се сваки за себе, а

163