Nova Evropa

Мајка 1 Ја« (124. А пбег, Pariz 1929), u kojoj Čeng-Čeng jakim femperamenfom iznosi svoje mladićske napore »kroz kinesku revoluciju«. Umetnički manje izradjena od njeđove prve knjige, -ova nova sveska ostaje dokumentom duhovnih raspoloženja savremenih istočnih generacija, koje izgriza analodan indiferentizam, analogna praznina u osećajima, budući da je nastala pod istim uslovima i usled gotovo analognih razlo64, Čeng-Čeng kaže otvoreno i jasno: »Mi mladi Kinezi, okcidentalizovani puritanci, nismo znali da razlikujemo u evropskoj civilizacij dobro od pokvarenoga. Mi smo hteli da stvorimo modernu naoružanu Kinu. Mi nismo znali za princip i za mehanizam zapadne civilizacije, Mi smo pevali slavu tanetu i topu, Mi smo spalili tablice Konfučija«... Cela suština ove nove tiragedije sadržana je u toj poslednjoj ispovesti, koja u nizu ostalih, što su u ovome času izrečene, zauzima svoje uzvišeno mesto.

фази тада

Naporedo s ovim svedočanstvima ide i jedno vrlo krvavo svedočanstvo sasvim novog talijanskog autora Alberta M oravia, koji je pod naslovom »Indiferentni« (»Gli Indifferentix, izd. Alpes, 1930) izneo jednu od najopasnijih crta savremenoš života: crtu indiferentizma, Sadržina celoga romana, koji predstavlja estetski plus u savremenoj talijanskoj književnoj produkciji, sastoji se u tragediji jedne mlade Seneracije, koja nema snaše da se odupre životu, već rezignirano pušta da se srozavaju i upropašćuju sve njene životne nade ! зпабе. Centralno lice ovog romana daje ovako karakterističnu definiciju sebe sveta u kome se kreće i živi: »Sav ovaj svet zna kuda ide · šta hoće, ima jedan cilj i zato se žuri, muči, žalostan je, veseo, živi; ja naprotiv, nemam ništa,... nikakav cilj... Kad ne hodam, sedim: to mi je svejedno ...« Isto je lice ipak svesno, да бе зе »једпоба dana sve ove prekrivene sramote, kao crvi u velikom telu koje se raspada, razotkriti u obliku eksplozije egojizama, te da će one izazvati poslednji lom ... Jednoga će se dana naći nagi, jedan pred drugim, i tad će nastupiti konac .. pravi konac ...«

Da i u katoličkim raspoloženjima vlada pesimizam i skepsa, najkarakterističnije svedoči delo poznatog katoličkog pisca Domenika Gjuliotija, koji u svome »Prahu 12бпапзфуа« (124. МаПесећа, Е!гепсе, 1929) озгауђа nisko blato zemlje i predaje se sav u zagrljaj izvesnom zanosu koji prevazilazi svaku realnost.

Svagde, dakle, u svim ovim svedočanstvima, oseća se raz0čaranje, očaj, skepsa, indiferentizam, i čežnja za prevazilaŽenjem i izigravanjem samođa života, za izbegavanjem realnosti, i za iluzijom avanture.

Bogdan Radica.

196