Nova Evropa

Писма „Новој Европи“.

Савремена Грчка,

Атина, марта 1930.

Не сећам се више ко је то казао, да је најтеже изрећи суд или мишљење о једној страној земљи; али знам, да је то врло тачно казано. Према страној земљи везују нас обзири куртоазије и обавезе гостопримства. Кад би требало говорити о бојама грчких плавих перспектива, о још увек неизраженој и мекој меланколији што ју изазива чудотворно поднебље овог бизарног полуотока, ја бих бесумње био најсрећнији човек на свету. Како је угодно, и лако, подати се неодређеноме импресијонизму површног фантазирања, ускрсавајући ситним белешкама шаблонске фотографије пожутеле Акрополе! Моја дужност репортера била би сасвим у складу са таким сусретима, које записују и последње светске скитнице. Али ме мој живот — изгубљен некад у авантурама неодређености, неминовности, и зависности — не води више У земље као случајног путника, с облигатним »кодаком« у руци, већ као педантног посматрача детаља и цифара, коме требају подаци, само подаци, статистике и енциклопедистичке забелешке. Некада, — Италија, моја Италија, коју сам стално посматрао у сутону и кроз сутон, остала ми је запретана сва у ситним фрагментима, који нигда нису доспели ни дотле да постану формалним оквиром обичног препорученог писма. Мој Париз — сензација узнемиреног дечаштва, сазнање прве заокругљене замисли —, пропаде на рубовима још увек непрочитаних водића, у једној вечно активној имагинацији, која лута сва изударана ветровима фантастичних страсти. Данас, — куд идем»...

Путник сам по инстинкту; али путеви моји нису каприцијозне жеље немирног и неврастеничног незадовољеника, нити отпочивања задовољног и ситог рентијера, него су љубав и младеначки занос за неоткривеним, који из дана у дан постаје дужношћу, потребом, и — допустите ми да кажем — једном мојом личном илузијом, да се може да избегне стварност. Нисам никада, ни на једној станици света, купио возну карту из флерта. Ни у лађи ни у железници, не знам да ли сам икада срео ни лепе жене ни интелигентна човека, — путовао сам готово увек под спуштеним завесама. У Паризу сам живео као у изгнанству, тражећи само она предграђа и оне улице које су ме сећале меланколије мојег Медитеранеја. Волео сам париско прамалеће и париску јесен, са зеленим гранама по булварима; али су моје симпатије остајале тамо доле, по сентименталним алејама светле Тоска-

197