Nova Evropa

није. У Бајони сам се једног дана порадовао Баскима и Шпањолцима, — на њиховим широким лицима сусрео сам тугаљиве осмехе наших рибара. У Грчку данас улазим под истим импресијама и са истим расположењима. Један свет који се столећима натеже на ивици овога фантастичног, гротескног, и величанственог обруча што се географски зове Средоземно

Море, а на коме — чини се — лежи сав овај колосални и неизмерни терет који се још јучер звао Европом а данас Америком.

Путујући немарно и по дужности једног балканског репортера (у нас су репортери још увек духовита фикција понекога од интелигентних директора наших новинских предузећа), ја се већ годинама ломим на тананоме ланцу овога обруча, који у својој атлантовској снази садржи сва наша сазнања и све наше најстарије и најмодерније напоре. Мада путујем по трагу Улиса, Пол Морана преисторије, ја ипак немам ни воље ни расположења да се пустим завести од заводљивих сирена ни од мистеријозне грације и успављивости лотосова цвета. Признајем, моје путовање у Грчку коинцидира неминовно са мојих осам разреда једне озбиљно-класичне гимназије и са мојим симпатијама за римске хармоније и флорентинске архитектонске синтезе. Али ме ипак ни први, муњевити и нагли, сусрет с Акрополом, из Коринтског Теснаца, у једном јунском изразито жуто-црвеном сутону, као ни све оно што се десило затим, нису могли да отму од присутног збивања. Ако има крај света који, непрестано и сав у немиру и превирању, тражи данас више него икада пре своје нове форме, то је овај низ народа који се везује обручом и који у њему самоме хоће да постане актуелан и посве у складу с осталим светским догађајима. Медитеранеј је данас свагде, чак доле од Гибралтарских Врата, ако не још и пре Баскијског Залива, или можда и до крајњих тамних бретонских успона, па преко северне афричке обале; захватајући цео апенински полуоток, па све овамо доле до дарданелских крајности, у привидној магли умирања, из које на хиљаду места искачу нервозне, упаљиве, бунтовне искре побуне, незадовољства, и покушаја васкрсавања. Зато је шетња по парфимираним и виновом лозом обвијеним стазама Медитеранеја увек сетна, као најпопуларнија напуљска романца или као најтоплија контрабандијерска шпањолска канцонета, која дира срце и игра по осећајима. Један давно већ умрли фрагменат света, који се кроз столећа бори и напреже да исхрани милијоне хотентота, те који све своје осећање оснива на ризику, на погибељи, на песми, на ветру, на мору, на вину и љубави. Тајна је овога света и ових његових напора у исто време и тајна целе наше егзистенције. У мистеријозности Медитеранеја и у његовој стално при-

198