Nova Evropa

снике. Њега посећују страни представници, у исти час кад и ђаци који траже од Министра-председника олакшице на испитима! Он је присиљен да решава најкрупнија питања, и да отвара писма из најзабитнијих крајева своје земље, из којих му анонимни грађани Републике пишу о тешким фамилијарним невољама и бригама молећи га за хитно посредовање. Ти исти грађани траже од њега и то, да између два воза, или након каквог напорног пута од месец дана и више, говори непосредно по силаску из влака, те да даје рачуна о својим посетама по страним престоницама. Сто хиљада људи стоји на великоме тргу — трг је и овде, као и по целом латинском Медитеранеју, још увек символ политичког односа међу људима —, и поставља тога једног јединог човека пред суд своје скептичне и неповерљиве свести. У таквој средини бити државником, значи одиста сав сагорети на ватри домољубља, и похлепно завидети оним ћутљивим представницима других западних средина који се враћају кућама у блиндираним колима, дајући овда-онда тек сух и згуснут извештај о своме раду.

Веницелос је, бесумње, личност позвана за крупне историјске синтезе. И кад би он држао у руци архимедовску полугу, он би поуздано помицао један добар део света! Овако, једина му је утеха, да се читавом својом енергијом жртвује обезбеђењу срећније сутрашњице свога маленог народа, проучавајући у ретким часовима доколице свога Тукидида.

Сваки је разговор са Веницелосом спонтан и непосредан, и онда кад он оштрицом своје интелигенције дотиче најдраматскије проблеме политичке садашњице. Са грчкојугословенских односа, он прелази на сложени проблем актуелне европске и светске политике, и логиком своје необично живахне и топле дискусије, која ништа не пропушта нити занемарује, оживљава својом речју протагонисте данашњега момента. Бријан, у таковој ситуацији, говори у пози прононсираног пророка, који себи дозвољава галски хумор и игра се политиком. Мусолини вас захвата својим вештачки намештеним очима, које ни у којем случају не могу да одаду смијоност једног Цезара или корзиканску фурберију једног Наполеона. Веницелос — у своме погледу, и у свом наглом, пластичном низању речи и перијода, усклика и нових вечно флујидних обрта, изражава инстинктивност критског оточанина, навиклог на злокобне или насмејане мене и непредвидљивости својег архипелага. И јасна и уједно заплетена комплексивност крије се у тој магичној личности, која ипак успева да се, преко свих ситних мизерија свагдањег политикантства оне средине, издигне на висине духовног и идејног универзализма.

291