Nova Evropa

сланика краља Отона код Султана, и Гарашанина, који је био дошао у турску престоницу да преговара са Портом по предмету исељивања Муслимана из Кнежевства. Ти преговори између Рениериса и Гарашанина били су толико одмакли, да су се сложили већ и у погледу евентуалне деобе Европске Турске: Грчка би, према њима, имала добити Тесалију, Епир, Македонију, Тракију, и отоке у Архипелагу, а не би се противила да се Србија прошири све до Драча, обухватајући читаву горњу Албанију, Босну и Херцеговину, и Црну Гору. При свем том, није дошло до потписивања никакова писаног акта, будући да се кнез Михајло није хтео упуштати у предузећа већих размера пре него што утврди снажно и чврсто своју власт у унутрашњости земље.

Године 1866, Михајло Антонопулос, одличан грчки дипломат, добио је мисију да испита српског отправника послова у Цариграду, Ристића, да ли би његова Влада била вољна да обнови прекинуте преговоре из 1861. Србија је изгледала вољна, у начелу; она је чак послала у Атину, септембра 1866, свог војног изасланика у Цариграду, Л. Ивановића, да се осведочи о стању војске у Грчкој. Али је ипак прошло више месеца пре него што је дошло до правих преговора, и Влада Делигеоргес-Вулгариса је пала а није успела да оствари план о савезу између обе суседне државе. Иза тога дошао је на владу, пред крај године 1866, Кумундурос, и његову Министру Спољних Послова, Карилаосу Трикупису, би суђено да, први пут у повести Балкана, потпише један уговор о формалном савезу између обе државе.

Примајући портфељ Спољних Послова (16. септембра 1866, n. ст.), Трикупис је закључење савеза грчкосрпског сматрао задатком првокласне важности, који би могао довести до повољног решења несамо питање Крита већ и Источно Питање уопште. Овај савез имао је, уосталом, бити тек првим кораком ка четворном савезу: Грчке, Румуније, Црне Горе, и Србије.

Већ почетком јануара 1867 упућен је Делианис, краљев посланик у Цариграду, да са Ристићем постави основе за уговор о савезу који би се имао закључити између Атине и Београда. Велико питање о које су се почели спотицати од самог почетка била је подела земаља које је сваки од уговарача хтео да осигура за себе, у случају победничког свршетка борбе у коју се требало упустити. Српске тежње су се биле знатно умножиле од године 1861 наовамо, и кнежевска Влада је сада, у својим територијалним прохтевима, набрајала, поред већ осигураних себи крајева пре шест година, и »Стару Србију«; њу је Ристић означавао као покрајину која лежи између река Дрима и Мбра, другим речима

332