Nova Evropa

Члан УП употпуњује ове одредбе утврђујући, да ће се — у случају да оружани успех допусти шире анексије — обе државе споразумети накнадно у погледу одређивања односних граница, негубећи притом с вида »поштовање дужно наспрам воље народа, који би — пошто су учествовали у борби оружаном руком — изразили свечану жељу, да било буду присаједињени једној од уговорних странака било да образују посебне или савезне државе«.

Ова мисао о једном балканском савезу, која је потекла пре свега од Трикуписа“), врло је занимљива у доба кад су Турци били још неограничени господари над највећим делом Балканског Полуострва.

Остали чланци Феславског Уговора тичу се војне снаге коју свака страна има да мобилише за рат с пролећа идуће године (60.000 људи Србија, 30.000 људи рјизг флоту што боље опремљену — на грчкој страни), затим средстава и корака који се имају подузети да би се изазвали устанци у исти мах хришћана под Турском, па чак и Арнаута, те напора које треба учинити да би се увукле у савез Румунија и Црна Гора, а напокон потребе да се што пре закључи и војна конвенција којом би се регулисало све што је потребно за операције савезничких војсака. Овака конвенција је доиста и потписана онда у Атини, 16. фебруара 1966 (п. ст.), од стране двојице виших официра генералних штабова.

На несрећу, овај Уговор, за који је Занос, јављајући Трикупису да је потписан, рекао да је »претеча слободе хришћанских народа под ропским игом«, није никада ступио на снагу. Кнез Михајло је умро, убијен 29. маја 1868, а јавно мнење у Србији сложило се у мишљењу, да Феславски Уговор везује само лично њега (као и савез са Црном Гором који је био склопио), и да губи сваку обавезну снагу ако се не обнови после његове смрти. И тако је Уговор од 14. августа 1867 остао мртво слово на хартији, и требало је чекати 45 година пре него што ће се остварити велика замисао која се родила у главама Гарашанина и Трикуписа.

S. Th. Lascaris,

секретар посланства.

(Преведено с француског оригинала.)

•) Издавајући своја упутства Заносу, Трикупис пише: „У случају потпунијега успеха, располагаће се земљама које нису ушле у минимум водећи обзира о начелима која владају у нашем веку". Ту је очигледна алузија на

принцип народности.

334