Nova Evropa

у Малој Азији, и њену су територију запљускивала пет мора: Јонско, Критско, Јегејско, Мраморно, и Црно Море. Вековима подјармљена њена браћа постигла су своју слободу, и грчки је народ био уједињен на географској карти Уговора у Севру. Ни песник с највећом фантазијом не би могао да предвиди, пре 1912, скоро остварење Велике Грчке, дело грчког народа и његова великог управљача Елефтериоса Веницелоса. Али зла коб, а још више узастопне погрешке нас самих Грка, уништили су врло брзо велико стваралачко дело из године 1920, и после једне нове катастрофе, Грчка је потписала у лето 1924 Лозански Уговор, који је учинио крај непријатељству између ње и Турске, а грчке границе пренео до Марице, код Једрена.

Ова катастрофа није била ограничена само на војнички пораз, него се протегла на целокупно грчко становништво у Турској, које је мало времена пре тога срећно прославило своје ослобођење. Испочетка, ова је катастрофа обухватила грчко становништо из Мале Азије; доцније, и становништво из Источне Тракије; и напослетку, оне Грке који живе на обалама Црнога Мора. Више од 100.000 Грка у Турској или је поубијано или одведено од стране Турака као таоци у унутрашњост Турске, и ови су после великих мучења оставили тамо своје кости. У овај број нису урачунате стотине хиљада Грка, који су за време Светског Рата узети били присилно у турску војну службу, за рад у позадини, а који се више нису вратили својим домовима. Они који су се спасли од ножа и ватре Турака, избегли су у Грчку као скелети и људске сенке, услед страдања и страшне агоније. Колико је ових било — Немогуће је дати тачан одговор, јер начин на који су доспевали до грчке обале (једни на једрилицама, други у баркама, а остали пешке из Тракије) није дао могућности државној статистици да их преброји. Само из извештаја Комисије за смештај избеглица, и осталих избегличких департмана, излази да је на 1.300.000 лица избегло из Турске у Грчку, међу којима највећи број жена и деце. Људи и старешине породица, већином одрасли, задржани су, или су поубијани од Турака.

Овоме броју треба додати још отприлике 60.000 грчких избеглица из Бугарске, који су дошли у Грчку користећи се Нејском Конвенцијом о својевољном емигрирању. И њихов положај није био бољи од положаја њихове браће из Турcke, јер су Бугари многе од њих у масама прогањали, чим би поднели пријаву да хоће да се иселе у Грчку.

Још би овоме броју требало додати на 40—50.000 Грка из Турске, поглавито из Цариграда, који су избегли у Грчку, али који — релативно богати — нису тражили државну помоћ, тако да нису ни увршћени у статистику избеглица.

348