Nova Evropa

те С. Пасајаниса, и виргиловски расположеног Милтијада Малакасиса, ученика Хајнеа и Мореаса; Порфираса, носталгичног песника у стилу Самена, Грипариса, грозничавог заљубљеника у парнасовске драгуље. У својим »Елегијама и Идилама«, Василикос, под утицајем Вијеле Грифена и Матерленка, обраћа се са заносом германском !1е«, док се 'Камбизис страсно заноси уметношћу Герхарда Хауптмана, коју васкрсава кроз лирику Ничеа и Ибзена. Обојица, у супротној ноти, настоје да пронађу нову равнотежу између Сна и Стварности. Отуда онда заправо и започињу сви модерни покушаји за театерским решењима (међу којима "треба истаћи, као најсавршенији успех, »Родоп« Пориотиса). Али док се највећи део песника задовољава једнозвучном акордираном лиром, дотле Коста Паламас васкрсава цео оркестар слика, ритама, и мисли. Он постепено објављује величанствена дела: »Гроб«, »Живот Непомичан«, »Додекалог Циганина«, па се онда враћа љубљеним местима своје младости, у Мисолунги, и даје »Уздахе Лагуне«, и затим »Краљеву Фрулу«, која открива немирну душу Византа; најзад се баца на освајања широких видика универзалног човечанства: »Град и Самоћа«, и »Жртвеници«. Али су поред њега већ узрасла и два нова учитеља: први, под утицајем 'Мореаса и Калвоса, Сотирис Скипис, чије је дело препуно носталгије за рођеном земљом, и који дугује својем пиротском пореклу посебно ганутљив акценат поезије; и други, који је растао поред мора и морских обзорја, драгих песнику Валаоритису, узвитлан хијерофант страствених литуртија, у којима се дозивају и призивају богови земље и мора, — млади таленат Ангелос Сикељанос, почашћен од целе омладине, која у њему види својег учитеља и својега вођу. Он је песник »Видовитога« и »Пролога Животу«, чија поезија носи у себи акценат Есхилових корова и »Великих Ода« Пола Клодела.

У домени чисте поезије, могли бисмо споменути још многа имена, међу којима Ригаса Голфиса, А. Камбаниса, Кавафиса, Магниса, и Косту Ураниса. Али смо се већ и сувише удаљили од нашег почетног размишљања, па ћемо се зауставити и вратити на први део овог књижевног развоја, и истаћи ћемо нарочито моменат повратка к Јелинству и њетовим природним изворима, т. ј. оно где је Јелинство чисто и посве удаљено од свих утицаја Запада.

У театру има да се забележи име Д. Коромиласа, који се истакао са својим »Љубавником пастирице«, затим JI: Кокоса, његова савременика, који осваја атинску публику својим хумором. У историјској драми потребно је, на сваки начин, истаћи име Бернардакиса, мада је уметнички облик који је он неговао ишчезао и застарео. Основано од К. Кри-

362