Nova Evropa

· стиховима »Огледало мојег дворца«, а у својим причама сав мирис грчке земље. Палис ритмује »Песме за децу«, док се Иван Полемис задовољава да, у фином језику, износи деликатне сентименталне варијације из грчког живота. Помало се већ јавља и леопардијевска нота зантског песника С. Марцокиса, која је више разноврсна него што је нова, окупана у нежности, захватајући обзорја савремене мисли. Као контраст, из крила епирских гора, издиже се поезија Криста Кристовалиса, пандан поезији Кристалиса: она прича о својим примитивним и сељачким утисцима, који се истичу у збиркама »ЈЂубав« и »Пастирске приче«. Тако је новогрчка поезија мало помало настојала да се ослободи укоченог и мртвог академизма и да се домогне чистих извора реалности.

Апсорбован и један и други у великој струји јелинског осећања, талијански и француски утицај пуштали су да лежерно буду занемарени пред навалом клефтске песничке инспирације. Али, у овој жестокој борби око језика и за уметност, и наука је имала да каже своју реч. Психарис, да би одлучно могао бранити своју новаторску тезу, ослањао се уједно на најновија открића филологије, па се његово учење налазило у екстремном протусловљу са класичним традицијама француског академског филхеленства. Од своје стране, немачки научници придоносили су мноштво ситних доказа у корист превласти пучког језика; штавише, симболистичка мода, која је дошла из Француске, изнела је на површину извесне карактеристике германског лиризма које су већ биле аклиматизоване у Грчкој од оних Грка који су долазили са студија из Немачке (А. Провеленгиос). Приповедачи, по начину француских или талијанских регијоналиста, чинили су напоре да дају детаље из живота и из пејсажа грчког, па је тако Каркавицас васкрсао постојаност људи с мора, Пападијамандис натуризам континенталног живота, док су Ефтаљотис, Мицос, Хацопулос, Коста Пасајанис, Ксенопулос, Влахојанис, и други, настојали приказати дивоте питорескних милина, и то у смеру којим је ударио Дросинис, и донекле Бикелас (популарни писац »Луки Ларас«). Песници се напрежу да у своје инспирације унесу нешто више северњачког и посебно музикалнога. Ниче, којега ингенијозно коментарише Павао Нирвана, не престаје да изазива знатижељу, као на другој страни театер Ибзена и писци који се групишу око париског »Метсите де Етапсе«,

Коста Паламас, који је исто толико добар критичар колико генијалан песник, објављује своја ремек-дела, као што су »Јамби и Анапести«. Под просвећеним вођством Петра Василикоса покреће се значајна ревија »Техни« (»Уметност«, 1899), која у једном часу искупља око себе све снаге народне школе; и која открива таленте театарског писца Камбизиса,

361