Nova Evropa

означили као своје највише седиште, ускрсао Есхила: ДИнамичког и моћног трагичара великих, потресних, и микеланџеловских сцена, које непосредно освајају човека и везују се са његовом унутрашњошћу. И тако је поставио проблем Делфијског Откровења директно пред саму и голу свест човечанства. Дани Делфијског Празника били су, у томе смислу, најмисленији и најпотреснији дотицај са духовношћу грчке стварности. Они су, како је то проницаво запазио Јевђеније д Орс, потсетили свест ходочасника на живу и на вечну реч Делфа, која говори сама. Есхилов »Прометеј« и његове »Икетиде« (или, како их је Коломан Рац на нашем језику назвао »Прибјегарке«) изнесли су, у својој вечној актуелности, у својем животу који је изнад свих историјских перијода и граница, идентичност најдубљих проблема човечанства, у облику надчовечног потреса и естетске кулминације. Театар, сам по себи, могао би да буде предметом објективног рашчлањавања; али његово решење на једном тако светом и значајном месту, где — уз динамику покрета уметника — суделује понајвише и готово апсолутно сама природа са својим неодређеним, променљивим, и стално покретљивим пејсажем, служећи се спонтано чак и јеком оближњих гора и символичким летом орлова, прелази у надреалност могућности и постаје ефектом видљивога спајања вечнога са присутним, старога са модерним. у

Сам Есхилов проблем, тако универзалан у свом синте тичком захвату — било у »Прометеју«, где је сам човек изложен непосредно у свом односу са божанством, са мојром и судбином, било у »Икетидама«, где су проблеми Европе и Азије, њихова вечног сукоба, изнесени тако актуелно —, издиже се у овој европској савремености пред свест човечанства као једна од најпотреснијих и најузвишенијих ревелација грчкога чуда. Делфијско откровење оставило је дубок траг у духовима европске елите, која је дошла са разних страна света да се с њиме сретне и да дође с њим у додир, као једна од најпотреснијих сцена васколиког људског проблема. Делфи су — кроз своју мермерну пустош, кроз лабиринт својих живих рушевина, кроз лирски рафинман и рустику својега пејсажа, кроз заносни и свеопшти крик Есхилова генија, — проговорили свету душе више него све речи данашњих водича у непознато, више од свих извештаја заносних истраживача неодређенога. Било је то свечано и меланколично додиривање са вечношћу једне духовности, коју ни сива фаталност рушевина није могла да поруши или прелије. Један акт живота ко ји се издиже вечан из ефемерности материјалног пропадања. Црна сенка Тукидидова, која је пред доласком Филипа Македонца била пала на Амфиктијоније и Аполоново Светилиште, коинцидира јући

382