Nova Evropa

зање давано је у Старомграду још 1837). На овом пољу је највише радио М. Газаровић, који је и сам написао две драме. Мначе су писци »сказања« већином непознати. Сасвим различна је друга врста, коју представља »Јеђупка« Мише Пелегриновића, опширна, али врло мало оригинална маскерата; а биће да је била маскерата и изгубљено дело Ивана Парожића »Влахиња«.

Ништа није остало ни од Јеронима Бртучевића, много хваљена од савременика, док је од његова сина Хортензија Бртучевића сачувана само једна песма (штампана на крају »Пирама и Тизбе« Б. Крнарутића, њему у част). Од Франа Божићевића имамо само превод једне Петраркине песме. Неизвесност влада и о раду Грациозе Ловринчевића, за коју је Хекторовић пун похвала. Јерковић Матиј написао је неколико побожних дела. Важан је говор Вицка Прибојевића (држан у Хвару 1525) »Ре огџтте зиссеззфизаце Зјауогши«, у којем има много корисних података, а словенска се црта добрано провлачи крозањ. У граду Хвару рођен је и Иван Ф. Бионди, који је рано отишао у страни свет, најпре у Италију и ту дошао до великог уважења, и као историчар и као романописац и као дипломата. Писао је на талијанском језику. Својим литерарним радњама, нарочито са своја три романа, имао је много успеха; најзначајнији је међу њима »L Eremena«,

Ово цветање књижевне делатности на Хвару тргнуло је натраг у 18. веку. Млетачка власт је постепено однарођивала домаће синове и тако их одстрањивала од књиге на домаћем језику. Тек на почетку 19. века имамо да забележимо опет важније појаве и знатнија књижевна имена, међу којима Будровић Николу, из Старогграда, који је уређивао, после кратког уредниковања Пашка Јукића, први хрватски лист »„Краљски Далматин«, службено гласило Француске Владе у Далмацији. Скупљао је и народне песме, учествовао у раду око правописа за хрватске књиге, и превео је хрватски грађански законик. Последње је дане провео повучено у родном месту пошто је пао у немилост Аустрије, која је по одласку Француза заузела ове крајеве. Иза њега долази Старограђанин Низитео Петар, који је своје младе године провео на страни, а по повратку у Стариград нарочито се бавио историјом и археологијом Далмације. Он одасвуд сакупља грађу за историју, старе новце, натписе. Написао је већи број расправа, али су махом остале у рукопису. Сарађивао је на појединим листовима, а у »Зори Далматинској« обелоданио је неколико народних песама. Уживао је глас једног од најученијих људи свога доба у Далмацији, али је писао само на талијанском, у духу времена, мада

416