Nova Evropa

се осећао »словјанином« и веровао у будућност »словинског језика«. Мању пажњу заслужују Планчић Јурај, који је радио на школству, Др. Остојић Никола и Јелчић Петар, сва тројица из Старогграда.

Књижевни рад на народном језику био је на Хвару, како видимо, врло оскудан. Далмација је лежала на домаку Италије, и живела је дуго под млетачком влашћу; талијанским језиком служило се у школама и уредима, а за књижевност на народном језику недостајало је традиције. Кад је надошао илиризам, он је допро и у Далмацију, иако не баш »вихорски«. На Хвару, на којем је талијанштина узела била маха, он је такођер нашао одјека. Млади капелан Шиме Љубић (у Старомграду) настојао је да се и овде оснује »илирски клуб«, а поменути Низитео симпатично је гледао оснивање »Зоре Далматинске« и подупирао га је. А кад је после апсолутизма (1860) повраћен Устав, и кад је широм Далмације почео да узима маха народни покрет, и Хвар тада даје малену киту спремних радника. Али је требало још дуге борбе. Сама Аустрија подржавала је талијански дух и језик из властитог интереса, а хрватско име и језик животарили су по селима, »у устима оних сељака који су га грдили и хтели да га се одрекну«. Ипак идеја бачена ширила се са много напора и идеализма њених заточника, и већ 1868 изабран је у Јелси за начелника родољуб Нико Дубоковић, и исте године отворена је и Читаоница, којом су се приликом чуле Павлиновићеве познате речи: »Уза све разлике које се не даду тајити, Срби и Хрвати стварно смо народ исти, истовјетни«. 1874 отворена је читаоница и у Старомграду, а 1887 дошла је и општина у народне руке. У овој борби за народност и језик, Хвар је дао неколико одличних и вредних родољуба, од којих неки задовољавају понекад и потребе литературе, иако су сви углавном политичко-културни радници.

Одличан новинар и политичар Јурај Бијанкини (Стариград) написао је пар дидактичних књижица и политичких брошура, важних за познавање тадањег стања Далмације. Велики је део његових подлистака у »Народном Листу«, коме је био уредником око 50 година. Иван Вранковић (Стариград) је одмах у почетку у покрету узео удела; речено је, да »Далмација има њему да захвали за многе корисне уредбе«. Већ дуже настањен у Карловцу, Амброз Врањицан Добриновић (Стариград), који је радио шесетих година на припојењу Далмације Хрватској, за време илирског покрета играо је значајну улогу. Исто тако споменути већ Шиме Љубић, који је још врло млад сарађивао на »Зори Далматинској«. Његов рад из историје и археологије врло је обилан; он је давао богат материјал,

417