Nova Evropa

цији увјерено је да посједује, и љубоморно чува, барем по једно наводно оригинално дјело класичних мајстора венецијанског сликарства. Уистину су далматински градови већином набављали тек дјела сљедбеника и школе првих мај|стора, а не скупе оригинале самих мајстора. Али треба опростити нашим земљацима њихово схватљиво претјеривање, већ и ради тога што је ауторитет великих имена спасао од пропасти многу лијепу старинску слику у Далмацији. Обратно се је догодило, и нажалост се још увијек догађа, са солидним и укусним производима старинске дрвене пластике, и осталог умјетног обрта у нашим црквама, који нијесу уза се имали заштитну ауреолу познатих имена и чувених мајстора. Они који су и у вријеме Млечића добављали црквама по Далмацији намјештај и олтарске слике били су, у већини случајева, широки слојеви домаћег далматинског племства, домаћег клера разређеног по каптолима, жупама, и самостанима, и пука организованог у бројне братовштине, па појава и очување тих умјетнина доказом је и свједоком, да је наш народ у далматинским градовима и у доба туђинског млетачког господства осјећао потребу да кити цркве и манастире, и да ужива у умјетничкој слици, и умјетничкој изради свега онога што га у животу окружује, попут културног му сусједа и политичког господара у Венецији и Италији. Али утолико више морамо бити поносни, и морамо упознати и истицати, радње наших домаћих сликара у Далмацији. Тек ХМ вијеком почиње у Далмацији, у већем обиму, набављање слика из Млетака; и оно даље с временом постаје готово правило за сваку бољу слику. Венецијанско сликарство, које је у то доба — са Ђамбелинијем, Тицијаном, и Тинторетом, — било достигло европски глас, онемогућило је, услијед погодности којом су далматинска мјеста могла набављати слике из ближих Млетака, сваку конкуренцу ранијих домаћих сликарских радиона. Дотада су цвале, наиме, у млетачкој Далмацији и у слободном Дубровнику, бројне школе наших сликара; и те су школе у првом реду намиривале потребе наших цркава. Има читава серија такових за нас врло драгоцјених а већином непознатих слика, сачуваних појединце у далматинским црквама од Раба до Котора. То су већином полиптиси, тојест слике на позлаћену дрвеном фонду, са свецима у одијелитим пољима. Дрвена резбарија игра велику улогу код тих полиптиха; богата резбарија оквира и поља опетује мотиве оновремене архитектуре касне готике, а бојадисана је у златној, плавој, и црвеној боји (успут речено, то је исти акорд боја који је некад оживљавао класичне линије грчких храмова). Неколико таквих слика има и Корчула у Катедрали и у Цркви Свих Светих. Полиптих у Катедрали има у средини Госпу љупка го-

431