Nova Evropa

тар оригинала. Куманудисови су преводи углавном верни и тачни, али не баш много поетични.

После овога живог интересовања за југословенску књижевност у годинама 1861—1866, могло би се очекивати да ће оно још више ојачати у идућим годинама. Али до тога није дошло. Главни разлог треба тражити у неповерењу према Словенству уопште, што је настало у Грчкој као последица борбе око оснивања бугарске Егзархије, у којој су борби (то не треба заборавити) Бугари били помогнути несамо од Русије него и од Србије. Уосталом, и на политичку сарадњу са Србијом није се више у Грчкој озбиљно мислило после смрти кнеза Михајла, мада је намесник Блазнавац неколико пута наваљивао на Грчку Владу у том смислу. Требало је сачекати крај Деветнаестог и почетак Двадесетог Века да се опет појави у Грчкој интересовање за Југословене и југословенску књижевност.

У марту 1898 године, тадашњи српски посланик у Атини, покојни Владан Ђорђевић држао је (у Друштву »Парнас«) једно предавање о Лази К. Лазаревићу, које је исте године и штампано у засебној брошури. Ту је Пт, Владан превео на грчки две Лазаревићеве приповетке (»Први пут с оцем на јутрење« и »На бунару«, ову последњу скраћену); ови су преводи прештампани 1921 године, од издавача Ралиса, заједно са Лазаревићевом приповетком »Све ће то народ позлатити«, коју је превео не Владан Ђорђевић него, како изгледа, Менос Филиндас.

Балкански ратови и Светски Рат пружили су Грцима нову прилику да се упознају са југословенском књижевношћу. Од тога доба јавља се читав низ превода, нажалост не у овећим збиркама него један по један, по разним часописима и дневним листовима, тако да их је тешко пратити, а још теже забележити све. Нарочита заслуга у овом послу припада Костасу Пасајанису, који је 1916 и 1918 године објавио — у дневном листу »Неа Елас« — прилично велик број својих превода из Његоша, Бранка Радичевића, Војислава Илића, и других. Он је 1925 године све те своје преводе скупио у једној елегантној књижици. Пасајанисови преводи више су слободне адаптације, али су заиста уметнички.

Сем Пасајаниса, и други видни представници грчке књижевности радо су преводили југословенске песнике. Тако је ТеодорВељанитис, доцнији Министар Просвете, превео (у часопису »Пинакотики«, ХП, 1912) народну песму »Сунце зађе за Невен за гору«; а Госпођа Ирина Дендрино дала је један врло добар превод »Смрти Мајке Југовића« (у часопису »Керкираики Антологија«, П, 1917). Од Дучићевих песама су у оно доба преведене скоро

371