Nova Evropa

жаја, живећи материјално на рачун руског народа, а духовно на рачун лепог Запада, у Ставрогина »досада« и »леност руског господичића« прелази у празан и развратан живот у коме се он не устручава ни од злочина. Невини »ситни греси« Верховенског појачавају се код Ставрогина у мрачан живот »великог грешника«, који је потпуно свестан свога грешничког живота. Док Верховенски, у свом готово детињастом оптимизму, стално лаже, иако несвесно, Ставрогин већ од почетка тачно зна да је пун превара и лажи, тако да његово кајање и његова исповест није друго до обмана коју он чини у својој охолости презирући људе. Не можемо ни замислити Ставрогина да плаче, док је Верховенски права жена у сузама. Бесплодност, готово импотенција, апстрактног заноса Верховенског постаје код Ставрогина очигледно чисто одрицање без икакве величине духа и без икакве снаге. У њему нема љубави ни према ближњем ни према далњем, и он је потпуно свестан своје негативности. Разум код њега губи своју најивност, и размишљајући о себи самом доводи до расула, престајући да буде принципом живота већ постајући напротив принципом смрти. Свест о томе да је разум, упућен сам на себе, осуђен на пропаст, — то је најкарактеристичнија црта Ставрогина. Неверујући ни у шта, он се ипак стално колеба између вере и неверја. Две супротне душе Ставрогина оличене су у роману у личностима Кирилова и Шатова, у којима он посматра сама себе као у огледалу. Кирилов верује, или тачније налази да је дужан веровати, да ни у шта не верује. Он води своје уверење до крајњих последица, и његова вера — то је вера у разум и знање. Он не верује, например, у будући вечни живот преко гроба, али верује у овострани вечни живот: човек се задовољава сам собом и остаје сам у свету са својом страшном слободом. Потпуна самовоља, то је атрибут његова Човека-бога; сасвим доследно изводи он из ове апсолутне самоће човека потребу самоубиства као манифестације његове апсолутне самовоље, али се у томе налази и извесно ограничење разума, које он сам примећује само што неће да га види, обузет својом идејом. »Ја не разумем, како су досада атејисти могли знати да не постоји Бог а да се нису одмах убијали. Уочити да Бога нема, а у исти мах неувидети да на тај начин човек сам постаје Бог, то је једна бесмислица; иначе би човек морао да се убије. Ако си то уочио, ти си постао цар, и нема потребе да себе убијаш, већ мораш живети у највећем господству. Али онај који то сазна а не верује у Бога, тај се мора безусловно убити, јер шта би друго и како ће ма шта друго оправдати > Дакле, ја се убијам сам, да би то оправдао и доказао. Ја сам принудно постао Богом, а ја сам несрећан, јер сам при-

280