Nova Evropa

нуђен да засведочим своју самовољу.« Ставрогин уочава овај расцеп у неверју Кирилова, но њему не достаје овај занос разумом који показује Кирилов; он не може чак ни да утврди своје неверовање. Чиста негација коју он представља не може да се загреје никаквом идејом; он види да Кирилова дели од вере у Бога само веома мало растојање. И док је Кирилов несигурно, поцепано неверовање, Шатов представља несигурну, у себи раздвојену веру у Бога. »Још никад«, тврди он, »није могао разум да објасни добро и зло, или само да одвоји добро од зла ма и приближно«. Зато он пориче социјализам, који није за њега ништа друго до атејистички покушај да се све изгради »искључиво на основу разума и науке«. Он уочава, да атејизам произилази из одвојености атејиста од народа, од народнога тла, и убеђује Ставрогина да пољуби земљу, да би опет дошао до Бога с помоћу сељачког рада. Руски народ, то је за њега једини народ који носи у себи Бога. Католицизам је за њега извором атејизма и социјализма, чак и нешто горе од самог атејизма. На примедбу Ставрогина, да он Бога претвара у атрибут народа, понизујући га, одговара Шатов да, напротив, он подиже Народ до Бога. Међутим, он се стварно више брине о народу него о Богу. Ставрогин не може да се одушеви ни идејом напода. А онда се испоставља, да је и вера Шатова несигурна: на питање Ставрогина, да ли он сам верује у Бога, или не, одговара он, да ће веровати у Бога. На тај начин је и вера Шатова окужена неверјем. Шатов се загрејава љубављу и мржњом; Ставрогин је потпуно равнодушан у срцу свом: без вере, без идеала, без срца. Ставрогин није чак никад у могућности да у правом смислу одриче, — тако се исповеда сам у последњем писму Даши.

Онда, Верховенски — син. Као отац му, тако и млади Верховенски има извесно уверење; али се за њим више не крије одушевљење, него пуки и груби цинизам. Ипак, његово се уверење и поред свег цинизма претворило у активан принцип: он се увек налази у покрету, он се увек жури; али тако као да у ствари не иде никуд. Он је сам са собом задовољан; у толикој мери да и кад се жури, он не губи равнотеже, и његове мисли су увек мирне, одмерене, и израђене. Активност код њега искључила је сваку контемплативност, па је он приказан као чист механизам покрета. Његове су црте малене, као што су његове мисли ништавне и његово биће плитко. Идеје, које нису оригиналне него увек позајмљене, он оцењује само са пословног гледишта; за њега добро, лепо, свето, па чак и истинито, нису друго до производи корисног. Његов атејизам нема ништа од дубоке проблематике једног Кирилова; он је одавна забацио слободу, као шупљу сентименталност, а уместо илузије слободе

281