Nova Evropa

кнезу тмине и ослободити је својом љубављу; она час види у Ставрогину тог небеског кнеза час опет осећа страх смрти у његову присуству. Када се Ставрогин одлучује да у јавности огласи свој тајни брак с њоме, он не може ништа друго да јој предложи до безнадежни живот налик на тихо умирање. Он је доста горд и јак да би пасивно понео последице свога каприца, те да је трпи као казну коју је драговољно примио на се; али је и толико усамљен, и толико му је срце празно, да не може поднети љубави и с њоме заједно тежину живота. Он несамо да не верује у искупљење и васкрсење него је целим својим бићем неспособан за њих због свога срца и своје воље. Са видовитошћу умоболника, Марија Љебјадкина провиди иза маске »кнеза сокола«, »лажног царевића«; и несамо да она види у његовим рукама онај нож који ће њој донети физичку смрт, него види и њега сама, узурпатора, осуђена на страшну смрт.

Веома је занимљива чињеница, да су несамо јунаци романа већ и литерарни критичари били у заблуди у погледу суштине Ставрогина, ради његове маске. Мако је Достојевски без икакова устезања обележио свога јунака као веома тамну појаву, као злочинца, критичари Достојевскога ипак виде често у Ставрогину не негативну већ напротив позитивну личност. Људи су толико ненавикнути нато да зло виде у трагичном облику, да су готови да у свакој трагичној личности гледају нешто добро, нешто што је подлегло злу или судбини. Међутим, зло — то је главни јунак метафизичне радње овога романа, и симболизована у личности Ставрогина трагедија зла јесте правасадржинаромана. »Бесови«, према томе, јесу супротна аналогија »Браће Карамазова«, чија је садржина трагедија добра, те у којима је добро приказано у динамичкој схеми свога постепеног подизања. Унутрашња схема »Бесова« јесте напротив пре статична: зло се огледа овде у личностима других јунака романа, који се крећу око њега као око својега центра, и ова статика метафизичке радње романа истиче се још јаче и оштрије на позадини напрегнуте динамике емпиријске радње. Свест о неоствареној љубави, везана са неспособношћу за љубав, — у томе се састоји Ставрогинов пакао: он не верује у Бога не својим разумом него целим својим бићем, као отпадник који је прекинуо ону љубавну везу којом су сва бића везана са Богом. Уколико је он свестан овог свог неверства, он прелази границу неверовања, али он то ради само својим разумом, који га тера да жели веру иако је свестан да је неспособан и за љубав и за веру. Одвојеност од народног тла та особина руског интелектуалца — потенцирана је у личности Ставрогина до отпадништва од Бога, и туга и тежња

283