Nova Evropa

беспослена господског сина достижу у њему дубину Луциферове трагедије. Паразитно битисање једног од народа одвојена руског западњака појачава се у Ставрогину до стања неспособности да живи властитим животом, у чему Достојевски види карактеристичну особину самога бића зла. У суштини ствари, свест живота изгонила је из Ставрогина сам живот: Ставрогин живи у својим огледалима, или у својим »бесима«. Или тачније: други живе од њега и за њега, док он сам и не живи, — он је нереалан, он је »лажни кнез«, и у збиљи и у могућности. Живи људи стоје за њим, али га узимају за нешто сасвим друго него што је он у стварности; јер се он, у стварности, распада, раздваја, безличан или многолик, какав јесте. Онога часа када је умоболна упознала његову суштину, његова је судбина коначно запечаћена. Пре тога, уколико је Ставрогин веровао, да онај сатана који му се јављао није ништа друго до халуцинација, која се може одстранити појачавањем снаге живота, он отада гледа у њему стварност против које он не може ништа да учини, — он сада верује у сатану, те уколико је потпуно свестан своје неспособности да верује у Бога, и губи већи вољу да верује у Бога, он је осуђен на смрт. Уколико вера у Бога и у Христа није код Достојевског ствар разума него ствар љубави и извор живота, утолико вера у сатану иу антихриста за њега није друго до потпуно отсуство љубави: онај који верује у сатану, у Антихриста, већ је самим тим у рукама смрти. Даша то види потпуно јасно, када каже Ставрогину: »Оног часа када Ви у њега (т. |. у сатану као збиљу) поверујете, Ви сте пропали«. Овај усклик Даше, и цео пасус у којем Ставрогин њој прича своје халуцинације, избачен је од самог Достојевског из посебног издања »Бесова«, — очигледно зато што цела ова епизода стоји у тесној вези са испуштеном из текста романа »исповешћу« Ставрогина, која је тек недавно објављена. Али пажљива анализа те исповести показује, да она чини органску целину са целим романом и разјашњава ону трагедију зла која лежи у основи романа. Ставрогин, приликом исповести коју предаје старцу Тихону, врло добро зна да је пропао, но уместо да се повери божјој љубави, он очекује чудо, било од своје исповести, било од љубави Лизе према њему, било од сажаљења Даше, — све очајни покушај коцкара који очекује спас од буди коцке. Као што је права, из љубави произилазећа вера у Бога живот, тако је исто вера у Сатану последицом пуног пропадања љубави у човеку, — његово душевно расуло, и с тиме смрт. Зато каже Тихон, да је потпуни атејизам виши од вере у Сатану, док је неверовање у Бога исто што и равно“

284