Nova Evropa

гију познања: његове теме, поређане у односе једна према другој, представљају поједине етапе дијалектичког развитка духа. Карактеристична ознака његова песнички замишљена света састоји се у томе, да би он хтео целокупну њему приступачну духовну грађу и грађу стварности да организује у једној тачци временски, да би је могао екстензивно (не генетички и историјски) развити у форми једног драматичног поретка, напоредо и једну према другој. Његов песнички свет је изразито плуралистички: отуда дијалог, борба разних идеја, разних погледа на свет, разних теза, дијалектички у виду дијалога или и у виду монолога (при расправљању јунака са самим собом, са својим alter ego, или са замишљеним противником: Иван Карамазов и ђаво, Иван и Смердјаков, Раскољников и Свидригајлов). Отуда и особеност, да у делима Достојевског налазимо готово увек по два јунака, — да би већ у самој конструкцији романа биле наглашене супротности и противности, —- систем контрапункта или полифоније, ако ћемо се послужити изразима из музикологије, који овде постаје карактеристичним литерарним обликом, принципом књижевне конструкције. Рекли смо већ напред, »полифони роман«. Јер код хомофоне музике, као што је познато, имамо једну главну мелодију, а остали тонови чине пратњу, али су подређени главној мелодији; док код полифоне музике, напротив, остају поједини гласови самостални, — они су координирани и спајају се са разним варијацијама једне теме, или једнога мотива, у јединицу вишег реда.

Основна црта уметничког гледања и стварања Достојевског састоји се у томе, да он оно што је разноврсно а постоји једно уз друго и утиче једно на друго представља и износи такорећи у простору истовремено, а не онако како је то временски уследило једно за другим. Отуда склоност ка драмској форми. Њега не занима оно што је било, већ оно што се сад дешава, и оно што се може десити у будућности услед данашњице. Све противности које постоје, једна уз другу, покушава проповедач да изнесе као разне етапе јединственог развитка, и да те етапе у њихову слагању и у њиховим супротностима доведе у чврст поредак, посматрајући многоструки и противуречни садржај света у пресеку једнога тренутка. Сви ти разноврсни, сложени, и противуречни елементи у слици савременог европског човека, како се он развијао у раздобљу између Педесетих и Осамдесетих Година ХТХ столећа, налазе свој адекватни књижевни израз и облик код Достојевскога, у дијалогу. Отуда огромна важност дијалога за његово стварање: облик дијалошке борбе идеја даје могућност живога излагања разних становишта, различног тока мисли, којима се обухватају и просуђују

290