Nova Evropa

извесних својстава, која би била неутрална и споредна за његов начин посматрања и испитивања самога себе, напротив: цела пажња пишчева усредсређена је на то његово самопосматрање и на посматрање света око себе, на безизгледну непотпуност тога посматрања. Слично се дешава, само са друкче постављеним проблемима, и код Ивана Карамазова. Но будући да сваки човек не пружа погодну грађу за овакав начин приказивања, то неминовно настаје извесна једностраност у избору јунака. Мали чиновник, обични јунак у првој перијоди стварања Достојевског, са својим релативно уским видокругом, и у својој уско одређеној животној средини, не даје велике могућности за оваке јунаке, па зато видимо где Достојевски с временом стално проширује круг из којег их вади. Долазе на ред студенти-сањалице и студенти-мудрице, духовити пустолови, револуцијонарци, калуђери, часници, и други. Али да пођемо за корак даље.

Достојевски пушта своје јунаке да себе карактеришу својим властитим речима; а не да их, као у романима на Западу, увек представља сам писац, одузимајући им сваку самосталност. Да ли је притом реч изговорена јасно, или само у мислима, то је њему споредно. Јунак Достојевског није појава, — он је глас; јер све што видимо и чујемо, мимо његових речи, није битно и остаје пострани, као стимулирајући или изазивајући чинилац. Цела уметничка конструкција романа постављена је и упућена је тако да би дошло до проналажења, изговарања, и јасног протумачења речи која се тражи.

А сада да пређемо на Достојевског као писца идеолошког романа, као песника мисли који је, како сам каже, хтео да представи »човека у човеку«. Мисао је за њега била пробним каменом за испитивање тога човека у човеку, и уједно обликом и посредником да пронађе човека у човеку, да открије његову унутрашњост. За њега нема мисли, идеја, самих за себе и по себи, у смислу Платонову, нити мисли у смислу феноменологије, или такозваних »истина самих по себи (ап члећ)«, Једину, можда, оваку истину види он — у духу хришћанске идеологије — оваплоћену у Христу, коју представља као личност у односу према другим личностима (Велики Инквизитор — Христос). И узајамне утицаје спознаје представља он с помоћу идеја. Познање живота и животних проблема јавља се у свету мисли Достојевског не као генетично, узрочно постајање и развијање, дакле не историјски, већ једно за другим, раме о раме са другим сазнањима, супротстављајући се, или текући напоредо, са другим познањем. Достојевски даје, такорећи, једну социјоло-

289