Nova Evropa

i lično hrišćanstvo, Које зе osniva na ličnoj savesti i nadahnuću i na isključenju posrednika izmedju ličnosti i Bođa, Ovde зе vera, unekoliko, svodi na lični slučaj, na maštu jedinke, i na moć njegova nadahnuća.

Najzad, — i da time završimo njegov odnos prema Boču, koji je uostalom i osnovnas karakteristika celokupnog njeđova dela —, treba još dodati i to, da je njegova vera izbijala i iz njegove mesreće. Najnesrećniji od ljudi, Dostojevski je morao da traži granu spasenja u Bogšu. Samo još ta ekstaza mogla: je da ga drži u životu. To je bio jedini protivotrov i narkotik, Vijan' demonima, bežeći, padajući, i lomeći se, on je u Bogu nalazio sklonište. Njegove su patnje biblijske: to je rob koji neprestano gleda u Boga koji da svirepo goni i kažnjava, on neprestano ljubi noge Gospodnje koje ga samo бахе. АН, iako je to poslednje sklonište i skrovište za velike i trađične nesrećnike, kletve 1 bogohulenja mije bilo, Dostojevski nije imao kuda više, Šta je mogao? Potpuno raspet medju mukama, »konjma na repove« raznesen bedama i nemanima, ako bi Još i bogohulio, i raspinjao samoga Boga, sebe bi na još više i veće muke stavljao. Ovako, on je još mogao da se drži ma nogama. On je bio ushićen Bogom koji ga je slao od epilepsije do Sibira, i od muk4 do nemani, Njegova je veličina, i veličina njegove vere, baš u tome što je celivao usrdno onu ruku Која ба udara, i što je blagosiljao omoga koji ga muči a koji bi jedini mogao da mu pomogne,

Dostojevski je bio iz one porodice velikih duhova kod kojih se zlo na najnižem stepenu počinje da dodiruje sa dobrim, a dobro na najvišem stepenu počinje da dodiruje sa zlom, Ono što je najviše ono što je, kod njega je, baš u tome trenutku, najmanje to. Razvijajući do 'kraja jednu pojavu i jednu datu stvar, i idući do u transcedentno te pojave, on је, Као и užasu, napušta i divlje otskače na najsuprotniju tačku od nje. Ima trenutaka kada se sve to, kao u elastici, ne vraća na početnu dužinu, nego se kida. Na dnu njegovih ponora zla nalazi se i početak dobra, a na najvišim vrhovima dobra početak je i zla. Sve to duboko leži u konstrukciji njegove stvaralačke prirode; sve je to tako i u »statu nascendi« u zagrejanoj pirosferi mjegova duha, Treba ući u sav pakao greha da bi se postalo etičarem, poreći sve da bi se potvrdilo pravoslavlje ı velikorusizam; ići u anarhizam, da bi se veličao i osetio carizam, Sve do svoje smrti on se je, kao klatno na zvonu, kretao od religije hk atejizmu 1, večito, kadgod bi najdublje zapao u bezverje, u strahu se okretao veri,

— i obratno. Branbo Lazarević.

308