Nova Evropa

Osamdesete Godine prošlog vijeka neposredno зе падоуеzuju na razdoblje »iza Šenoe«, kad naš realizam, bliski potomak patrijotskog romantizma ilirskoš, nakalamljuje na svoje zagorsko-plemenitaško stabalce »dvorjansku« mladicu sentimentalne turgenjevštine. I tako na tom putu oplemenjivanja naše literature, u to doba, dešava se medju ostalim i to, da naše zagorske plemenitašice Osamdesetih GodinA4, čitajući svoje savremene realiste, veoma često liju iste one »sladogorke« suze koje su se prije dvadeset i više godina osušile na jabučicama blagorodnih bojarinja Turgenjevljeve Tulske Gubernije, Šandor pl. Gjalski priznaje, naprimjer, i riječju i djelom, svojim učiteljem Turgenjeva, i to baš ovog blagorodnog, takoreći slatkoromantičnog, realistu Turgenjeva, autora »Dvorjanskog gnijezda«. Onaj drugi Turgenjev, otac Bazarova, koji osluškuje ključanje proljetnih voda i nadiranje novog pokoljenja, nije mogao biti nješovim učiteljem, naprosto već zato što su tie uzburkane »proljetne vode« ključale strahovito daleko od naše romantično-patrijotske sredine, koja je stoljećima, pa tako i kroz čitavi Devetnaesti Vijek, svevladno ovijala maglom naše »varmedjije« i gušila u svojoj gnjiloj atmosferi nesamo naše ubave gore i doline već i naherene naše domove sa svom njihovom kmetskom faunom »pod starimi krovovi«, Pa ako bi tu i tamo i izniknuo iz pramenova tih feudalski ustajanih magluština po koji smioniji burevjesnik, zagrcnuo bi om ubrzo u kakovu romantično-paова Кота хајећи (Као пеКоб Куајетик), ргобшаје ЊЕ ба one opet bez traga i glasa, »Vrijeme se mijenja« — rezignirano meditira Gjalski o tim godinama — 3»gradi i razgradjuje, ali ljude ostavlja netaknute, I sve naše slabosti — naši grijesi naša svojstva — gledaju i stoje kao sfmge u nilskim pustarama, isto tako kameno-ukočene bez micanja — stalno ustaljeno u našoj jadnoj sredini... Možda i zato ,Varmedjinski dani ipak bijahu bolji od naših,.,« Tužno je to vrijeme, gore od doba зјаупоба Gjalskova »Ermenegilda pl. Cinteka de Vuczja Goricza«, vrijeme kad ojadjeni i očajani Radmilović pita, »je li uopće potrebna tome narodu viša književnost, i nije li prirodno da, poput vječnoš zakona gibanja medju svemirskim tjelesima, u životu naroda male skupine mogu biti sateliti velikih naroda. . .«

Eto zašto prvi decenij prevodjenja Dostojevskoša kod nas još uvijek podnosi samo lakše doze Dostojevskoga. »Braća Karamazovi«, »Idijot«, »Bijesovi«, dakako da se ne prevode u toj prvoj fazi, jer za filozofski, a još manje za socij alno-politički fumdirani roman nema u našem kvijetiziranom i provincijski amorinom društvu Osamdesetih Godina potrebne duhovne osnovice, 1 oduzmemo li ovom deceniju »Zločin i kaznu« {koji se roman godine 1884 namefnuo time, što Ibler nije imao u to doba od Dostojevskoga ništa podesnije na njemačkom jeziku), ostaju nam, uz izuzetak »Poniženih i uvrijedjenih«, sve kraći i pristupačniji

314