Nova Evropa

Из Семинарије ме извукао покрет Српске Уједињене Омладине, и моје дописивање у Милетићевој »Застави«, што ми је донијело Текелијину стипендију, тако да сам морао осми разред гимназије са матуром свршити у Новомсаду, а прву годину на универзитету у Пешти. Тада је (1869) букнуо први Бокељски Устанак. Бечка и пештанска штампа нападале су Црну Гору, а ја сам одговарао у »Застави«, што ми је донијело припомоћ кнеза Николе, с помоћу које сам продужио школовање у Грацу, гдје сам био чланом »Србадије« и предсједником далматинског »Биокова«, које је било у вези са »Србадијом«; у њему је било преко четрдесет студената, докторанда и професора, који су полагали испите, сви из сплитског и шибенског окружја. Како је »Народни Лист«, као орган саборске већине, морао промијенити програм, била је сазвана скупштина његових акцијонара да то учини. »Биоково« је упутило тој скупштини протест против те промјене, који је био израђен у Задру, а мени се приписивао! ·

Као кандидат адвокатуре отпочео сам судску праксу код Окружног Суда у Котору. Кад су Србија и Црна Гора 1876 заратиле против Турске, као добровољац уређивао сам »Глас Црногорца«. За вријеме примирја, концем те године, Бока ме изабрала за Народног Посланика са Љубишом против конта Ђура Војиновића, који је био Предсједник Сабора мјесто свргнутог Љубише. У почетку 1877, Сабор је био сазват и поништен мандат Љубишин, а мој одобрен већином гласова. Али ја нијесам хтио ступити у клуб саборске већине, него су код мене долазили народни посланици Срби. Тако се зачела Српска Странка у Сабору. Ту сам имао повода да се покажем што сам био и дотада. И то ме увело у црну књигу Аустрије. Осим тога, испред Берлинског Конгреса, било је на дневном реду питање Босне и Херцеговине. Хрватска штампа војевала је за Аустрију, а ја у италијанској штампи за Србију и Црну Гору. Конте Војиновић, ректор загребачког Универзитета, покушао је био да ме побије у истом листу, који му је дао мјеста с обзиром на његов високи положај, али није успио.

Кад сам довршио седмогодишњу адвокатску праксу на Апелацијоном Суду, чекао ме је процес за превару, да сам купио дотично увјерење. Није ми даље било мјеста у Далмацији, већ ако се одречем прошлости. Зато сам се настанио на Цетињу. Кад је Пт. Лаза Костић оставио Цетиње, ја сам уређивао »Глас Црногорца«. Тако да су ми пребацивали, да се препоручујем Биограду. У кући кнеза Петра Карађорђевића био сам домаћи човјек. Често ме задржавао на вечеру, пошто је кнегиња Зорка умрла. А када се већ био настанио у Женеви, трефио се на Цетињу, кад је јавио бечки »Кор-

339