Nova Evropa

улози онога који одбија прошлост као успомену на срамоте, већ се у својству правога и неуморног аутора посматрао у историји света, као у историји свога властитог живота. Историја се није више указивала лишена духовности и занемарена, или подржавана од слепих снага и — према потреби — подизана од спољних снага, већ се приказивала као дело и савременост духа; а будући да је дух слобода, то је он и дело слободе.« М то схватање историје, као историје слободе, имало је свој конкретан и практичан резултат у животу ствари, када је слобода протумачена и прихваћена као »морални идеал« живота: »Идеал који је стварно срастао са целом мишљу и са целим покретом цивилизације, и који је прешао у модерна времена од појма слободе као комплекса привилегија слободе на појам слободе као приРодно право, а од овог природног права опет на духовну слободу историјски конкретизоване личности«. Примењивање те метафизичке претпоставке слободе на морални идеал живота довело је, у Деветнаестом Столећу, до остварења оних великих чињеница слободе: парламентаризма, слободе. штампе, конзервативаца и прогресиста, умерењака и радикала, деснице и левице. Занимљиво је, за иронију ствари, да је реч »либерал« никла у реакцијонарној Шпанији, као опрека, означујући борбу за слободу неколицине изабраних духова противу оних који су заробљивали ту слободу (а које се називало »сервил«). Стварао се, на тај начин, постепено осећај религије слободе, који Кроче потпуно прихвата, »ако се под њим подразумева оно што је биствено и. нераздвојно у свакој религији, што увек лежи у сваком појимању реалности и у једној конформној етици, тако да се одстрањује митолошки елеменат, услед којега су се религије само узгредно разликовале од филозофија«.

Противу ове религије новога доба устајала су многа »Супротна религијозна исповедањ а«, која Кроче, надугачко, анализује У другоме поглављу своје нове књиге. Први изразити непријатељ либералне идеје био је католицизам Римске Цркве. И ту сад даје цео развој овога сукоба, који, коначно, завршава тиме да се у самоме организму римског католицизма ствара такозвани »либерални католицизам«. Тадашњи католицизам Римске Цркве, који је произилазио из Протуреформације, — »када је спасено тело али не и душа старе Цркве«, — био је заборавио на светле и сјајне епохе првога хришћанства, које у историји слободе заузима једно од значајнијих поглавља. Он се упустио, удружен са реакцијама онога доба, у борбу противу либерализма, идентификујући либерализам са слободним зидарством и протестантизмом, мада су између либерализма и

407