Nova Evropa

После »Наполеонове авантуре«, пошто је ишчезао с европске позорнице »онај генијални деспот који ју је целу био освојио« — каже Кроче, — од крајњих граница Немачке, па преко Италије и земаља Јужних Словена и Грчке све до Пољске, и до колонија Латинске Америке, појављивали су се и настајали су покрети који су на својим заставама носили начело »Религије Слободе«. Ступање Деветнаестога Столећа на сцену светске историје свечано је револуцијонарно, црвено и бунтовно, све у знаку вере и идолопоклоничког обожавања и тражења Слободе (са велико »С«). — »Разуме се« — резонује Кроче — »то није била нова реч у историји, као што није била нова реч ни у књижевности ни у поезији, па ни у реторици књижевности и поезије. Грчка и Рим оставили су успомену на безбројне хероје слободе, и узвишених дела и трагедија у којима се за слободу „која нам је мила: великодушно жртвовало и сам живот. Слободу су зазивали и Хришћани, и — кроз столећа —- њихове Цркве, — слободу општине (комуне) противу царева и краљева; слободу су, исто тако, од своје стране, тражила и феудална господа, грофови, противу краљева и царева, а ови опет противу грофова и великих вазала, и противу заједничких узурпатора суверених права. Угушивање слободе сматрало се узроком или знаком декаденце у уметностима, у знаностима, у економији, у моралном животу.« »Зато је« слобода поново, и сама од себе, ускрсавала и пламсала на обзорју... »Та је реч изговарана од младих генерација са тронутошћу онога који је већ открио појам животне важности, светионик прошлости и садашњости, водич у будућност«. Улазећи у суштину значења појма слободе, Кроче спомиње, да је тај проблем први, или између првих, изнео био Бенжамен Констан у своме говору одржаном у париском Атенеуму године 1819, и да је отада стално понављан и прихваћан све до наших дана. Прелазећи преко логичких скокова и бркања кроз која је појам слободе имао да прође, Кроче проналази и открива његово право значење »у историји којој припада, а то је историја мисли или филозофије; и у свести, која се онда могла имати о њеној оригиналности, а која није друго до свест онога што је ново никло у мисли, и кроз њу прешло у живот, у нов појам човечанства, у нову визију пута који се испред њега отварао, широк и јасан, какав се никад пре тога није показао«. И та историја мисли није само историја извесних филозофских детаља, или становитих заокружених епоха, већ историја васколике човечанске мисли од Платона па преко Галилеја и Декарта до најновијих светионика Деветнаестога Столећа. —- »Човек се више није осећао згажен

од историје, или осветником самога себе противу ње, У

406