Nova Evropa

поменутих појмова постојале исто тако крупне опреке као оне које нису могле да успоставе ни везу либерализма Деветнаестога Столећа са »очевидним сиромаштвом на које се католичка мисао била свела«. Али свеједно, наставља Кроче, »либерални идеал, свестан своје историјске генезе, није одбијао своју везу са хришћанством; он је ипак живео у католичкој Цркви, маколико да је она тада постала била утилитаристичком и материјалном«; он је еванђеоске душе сматрао својим сестрама, са којима је могао да се узајамно, изван и преко становитих доктринарних заобилажења, споразумева и да ради на истоме осећању. Поред ове црквене опозиције, која је — у то време — свршила тиме да се идејни спор развије у познати сукоб између »клерикализма« и »либерализма«, Кроче истиче одмах и другу супротност идеји слободе, на коју је либерализам, у своме зачетку, морао да наиђе, а то су владе такозваних апсолутних и апсолутистичких монархија, које су владале (како је стајало у конституцијоналном акту Свете Алијансе) »у име провидности«, — »comme dćlegućes par la Providence«. — »Уместо Свете Алијансе независних и слободних нација, појавила се већ споменута, састављена од апсолутних монархија, које су деломице биле патримонијалне формације, убрајајући као своје разнородне нације, а деломице су биле нацијонално недовршене; док се обећања и наде, који су пламтили у грудима толиких бораца противу хегемоније и наполеонског деспотства, кад је минула опасност, нису одржали нити остварили. Готово свуда се, са намером рестаурисања монархија, отпочело с одбраном од старог савезника и новога непријатеља, са нацијоналним патријотизмом, и са либерализмом који га је одушевљавао и надахњивао«... Циљ је либерализма био, да наговори или да присили апсолутне монархије да се учине конституцијоналнима: »Са либералним конституцијама било би сачувано све оно што је заслуживало да буде сачувано, и у исто време обновљено: лик краља, збрисавши последње трагове свештеника и пастира стада, постао би не баш, како се говорило у Осамнаестом Столећу, ликом „првог служитеља државе', али оним другим ликом чувара права народа и песничким символом народне живе историје; „воља народа, која их је чинила краљевима, није стајала у супротности са „милошћу Божјом', која их је претходно изабрала и подржавала... « У истоме сразмеру, као извесни позитивни елементи римског католицизма према апсолутним монархијама — уколико су ове последње представљале ипак корак напред у ослобођењу од феудализма и вазалства а онај први садржавао у себи и понеке од елемената примитивног хришћанства, — стајао је и демократски идеал у односу према либерализму. »Поду-

408