Nova Evropa

апстракцијама и у сепарацијама; и речју, осетио је живот у његовој активној и борбеној вредности, и поставио је, на тај начин, теоријске премисе либерализму«. Напротив, »практични, сентиментални и морални, романтизам друга је ствар, и спада у сасвим другу сферу; и ако се онај спекулативни романтизам сав сјаји од истине, ако су напори да га се побије неуспели и узалудни, иако је у више махова био сматран екстремним и неиздржљивим, али се због тога ипак није никада унизио и спао на болест, на слабост, и поквареност, то је овај други одмах узео на себе болешљив изглед и вечно је био предметом етичког карања, — стално се опажала потреба да га се лечи, и да му се помогне да оздрави«. Кроче и даље наставља с анализом негативности и болести овога другог романтизма, који су и највећи творци идеализма и романтизма, Гете и Хегел, прекоравали и сматрали болесним, тако да је заправо по њему и названа та болест »болешћу столећа«, — »Морални романтизам, романтизам као болест, „болест столећа", није имао у себи ни старе ни нове вере, нити ауторитативне вере прошлости нити светлу веру у садашњост, — он је управо патио од оскудице вере...« Удаљивши се од праве вере, болесни и болешљиви романтизам искривио је прави појам, раздубивши тешку распуклину у свим елементима уметничког стварања, уносећи у све клицу болести и болеснога, женскога и сентименталнога, болећивога и бледуњавога, прелазећи с поља литературе на поље праксе, те стварајући чак »политичку фантазију« и »политички романтизам«. Све су то биле »перверзије, уколико су коначно претпостављале партикуларно универзалноме, контингентно вечноме, створење ствараоцу; али у такво разноврсно, компликовано и смешано осећање увукла су се такођер и она негативна својства која су сродна перверзности, т. ј. несамо претераности и узурпације, већ и преокретаји вредности: блуд и раскош, постављене на место идеалности, окрутно и страшно који потсећају на страст, укус родоскрвности, садизма, сатанизма, и других заблуда и разблуда, које су све скупа јако падале у очи и биле врло глупе, — како се то уосталом види и наслућује чак и код најславнијих песника и књижевника онога доба, као што су Шатобријан, Бајрон, Шели, у којима, на срећу, није било само то, а уколико је било и тога, није га било одвише и на пролазан начин«. М претерани се развој тог болесног романтизма повлачио све до последњег »декадентизма« — »који није ништа друго до стари морални романтизам, сведен на очај и на грубост...«

Тиме се завршава низ са којим је Кроче повезао све духовне снаге либералне Европе које су настале на почетку

411