Nova Evropa

лизам наилази на свога највећег противника, на своју највећу контрадикторну религију.

Истакнувши на овај начин главне супротне религије, које су се опирале либералном идеалу, Кроче не држи да је евентуална рестаурација либералног реда могла да прими у своје крило и да заштити све остале идеале: и католички, и апсолутистички, и демократски, и комунистички. Напротив, он у томе факту лојално, с помоћу своје неумољиве логике рашчлањивања проблема, признаје илузију ондашњег либерализма; али не успева, или не може, да закључи, да је то било и конкретна и практична недостатност либералног идеала. Када је с помоћу либерализма већ једном била добијена битка и за религије супротних смерова, које су донекле произилазиле из њега сама (као демократија и социјализам), онда цела суперијорност либералног идеала није могла да се одупре фаталном развоју религијозних супротности у сукобу; она је логички морала да подлегне коначном удару, који Кроче неће, или не може, да види, односно да призна, јер он и у историји Светскога Рата, који је значио уједно катастрофу либералне Европе, види и констатује »историју рата духа«, и то оног либералног духа који је произишао из либералног идеала...

Али пре коначног закључка, Кроче решава, односно прецизира, и трећи духовни извор Деветнаестога Столећа, који настаје напоредо и сагласно са настајањем идеализма и либерализма: Романтизам. Овај појам Кроче не узима

јединствено, — он прави дистинкцију између теоријског, спекулативног, и практичног, сентименталног и моралног, романтизма. — »Теоријски или спекулативни романтизам

јесте револт, полемика, и критика, противу књижевног академизма и филозофског интелектуализма, који су владали у илуминистичко доба. Он је разбудио осећај праве и велике поезије, и дао је доктрину новој знаности фантазије, названој Естетиком; схватио је колико важе спонтаност, страст, индивидуалност, и отворио је њима места у етици, упознао је, и учинио да се упозна, право постојећег и ефективнога у свим њиховим разноличностима према месту и времену; створио је модерну историјографију, не више као презир и исмехивање над прошлим временима, већ као уочавање онога што постаје деловима садашњице и будућности; и учврстио је и освежио погледе саме историје, у смислу да је она постала исто толико грађанска и политичка историја колико и религијозна, спекулативна, и уметничка, закључао је природне и математске знаности у корелативан менталан облик, у њихове границе, показавши да су оне изван свога властитог подручја немоћне да реше антиномије о које се ударала мисао, и да су морале да остану у

410