Nova Evropa

Ратном подјаривању супротставља се покрет за свјетски мир не декламацијама и негацијама, већ настојањем да „се утврди у чему се има састојати борба за мир, и какову садржину треба да има стање које називамо миром. Досада се мир означавао Клаузевицовом формулом, као одсјек времена између два рата. Сада се тој негативној дефиницији има подметнути позитивна материја, те конструјисати — да тако кажемо — чињенично стање нормалне појаве мира. Бријан-Келогов Пакт је још увијек тек спољње рухо, које чека да се роди створ који ће то рухо носити. А такав се створ неће моћи родити, и то рухо се неће моћи носити, све док спорови ради мањина по раси, језику, и вјери, буду тровали атмосферу у којој има да живи будући човјек. То је разлог, који покрету за рјешавање мањинскога питања даје дубок смисао, па није чудо да се његови одјеци чују по читавом свијету, па допиру и у наше крајеве. Ипак, и крај свега што знамо о грјешном поступању са нашом браћом у краљевини Италији, ми не показујемо довољно интересовања за ствар, бар не онолико колико она заслужује.

Држимо стога, да није некорисно да се о овоме питању што више расправља и пише, па желимо и сами дати један кратак увод у проблем народних мањина, у којем ћемо се мало задржати на основним појмовима прво »народа« и »народности«, а онда »мањине« и »мањинског проблема«, настојећи да пружимо путоказ у лавиринту каквим се још увијек указује дискусија по овим питањима.

Два су смјера углавном одлучна при одређивању мишљења о појму, те и а дефиницији народа: први је смјер материјалистичан, други спиритуалистичан. Прво се схватање држи прије свега анатомске конст ру«ције извјесне групе људи; другоме је подлогом ВОЉНИ моменат.

По материјалистичком назирању, народ је окарактерисан тиме што му чланови имају иста физичка својства, да сачињавају једну расу, један антрополошки тип; да имају један језик, једнаке обичаје, једнака или слична гледања на свијет, те су за ово појимање тек секундарне појаве, (ер пи кело ради дух, дакле свака раса гради своју културу. Овај су назор заступали живо и пропаговали писци као Гобинб (Сођтеац), Чембрлен (Houston Stewart ChamБемјајп), Момзен, Амон, и други, па се зато и назива »њемачком школом«, што су га готово искључиво заступали њемачки учењаци. Они су, том приликом, имали намјеру да докажу, да је германска раса прва на свијету, те да су Нијемци из данашње Јужне Њемачке препородили и обновили све народе и културе свијета, на свима континентима,

415