Nova Evropa

и било у којем стољећу свјетске историје. Пјеснички тип њемачке расе јесте Лоенгрин, па се зато његова душа може сматрати као чист тип њемачкога духа: дух мудраца, господара, и јунака. Подвргнувши социјологију етнологији и антропологији, покушала је »њемачка школа« да докаже, да развој друштва свршава са зградом њемачке културе. Али је наука показала, да је тврдња о чистоти расе утопија, да исти обичаји, иста вјеровања, и исте културне тековине постоје у најразличнијим људским заједницама, па када је коначно крај Свјетскога Рата из темеља затресао њемачком идеологијом, почео се број присташа материјалистичке теорије смањивати, и данас се ње држе само још неки непоправими »расисти«, присижући упорно на Момзенове ријечи: »Ако Алзашани не знају тко су, ја знам, јер им могу знанствено доказати да су Нијемци«...

Спиритуалистичко схватање народа, које је навијестио француски историчар Куланж (ЕизЕе! де Сошапбез), даје се најбоље приказати овим ријечима великога Ернеста Ренана: »Народ, то је једна душа, један спиритуални принцип, једна духовна обитељ. Ни земља, ни раса, ни језик не достаје да дефинише народ. Живот једнога народа јесте свакодневни плебисцит, који каже да је тај народ у скупини учи: нио велика дјела, и да их кани и у будућности даље чинити«. Ова дефиниција има за себе историју; она се окушала у стољетној вреви народа, јер је створила бар туце народа у Сјеверној и Јужној Америци, почевши од Канађана до Чиленаца, онемогућивши тамо зачетак народномањинског проблема уопће. Она је изградила и јединствени француски народ; она је из Енглеза, Шкота, и Гала створила Британце, из Валонаца и Фламанаца Белгијанце, из Нијемаца, Француза, и Талијана — Швајцарце. Та је теорија добра и здрава ако ју испитујемо са гледишта дуготрајног историјског развоја. Али ако хоћемо да је пресадимо на свако тлену свако вријеме, да је посматрамо апсолутном, постаје укочена и незнанствена. Треба стога њезин »бепиз ргохшши« нешто сузити, и волунтаристичкој бесконачној црти одредити неку границу, јер је немогућно замислити да би један Јапанац могао снагом увјерења преко ноћи постати Шпањолцем. Корективе тој апсолутној теорији могу дати извјесна заједничка култура, коју дјеца одгојем стичу, па родна груда као просторни елеменат, и облик владе и закони које си је тај народ поставио као идеални моменат.

Тако долазимо до социјолошких теорија о народу, између којих је вјеројатно најисправнија она (Воџбје-ова), да је народ група људи која има заједничку вољу да на одређеном простору, под окриљем одређених закона, изграђује једну за-

416