Nova Evropa

А онда се надодаје, — да не постане опасан, да не убаци питање »реванша«, да не крене у Елзас и Лотрингију, да не повеже Источну са Западном Пруском и не прегази »Коридор«; па затим, да се не баци на Камерун, Того, Тангањику... Терети дакле не служе опоравку. Терети су брана опоравку. Терети су брана подржавана од некакова кобног наслућивања, што узнемирује један од најплеменитијих народа свијета, народ највећег духовног стварања, најсуптилније мисли, и најмирније природе. Али: »реванш«, рат. Дакле: немир и страх. Да ли је мозаг тога народа способан да потпуно објективно просуђује увијек све туђе напоре и сва настојања» Али, ко смије францускоме народу нанијети ту увреду и посумњати у исправност његових настојања и жеља» Сигурно нико. Па ипак, његови закључци можда нијесу увијек тачни, а можда ни његови поступци.

Па гдје је онда истина» Зашто нас муче овакове сумње» — Треба почети од себе. А онда се пита: зашто је, напримјер, потребно С. Д. А. толико злата да вуку од својих дужника, и да ли се тим златом може ријешити тешко бреме оних милијона без послар Или опет, да ли је потребно да неко доприноси са великим жртвама, и откида од својих уста, да би се исправиле штете у рату нанесене овој или оној земљи» Или, кад неко то и учини и постане просјак, да ли ће оне гомиле сложенога злата и вриједности у неким земљама и у неким банкама помоћи томе истоме просјаку да не пане на терет Европе, и да не постане нов ужигач барута» — Јест, али страх. У страха су велике очи. Али и у очајања. А истом у уобразиље. Нијемци данас, у мислима, у писму и у ријечи, помно подвлаче и наглашују MHcao: »Ehemalige deutsche Kolonien«, Камерун, данас Француске; Того, данас француски и енглески; Југозападна Африка, данас саставни дио Југоафричког Савеза. Па онда, Тангањика и Терит, у источној Африци, данас су британски посјед, а тако и Земља Цара Виљема на источном дијелу Нове Гвинеје. Спомињање некадашњих посједа, — када би престали с набрајањем Португалци, када Шпањолци»г могло би послужити народима као сигуран лијек да оздраве од становитих заблуда. Оштра је то опомена онима који су се лаћали мача. Али и онима који су брисали, и који бришу, урођене народе, као да се ради о отровној или смрдљивој трави. Дакле, добра је то опомена. А ако је све то тек уобразиља, да би се нови нараштаји подстрекли на нова јунаштва, на нове освете и нова освајања, онда је то неопростив злочин.

По људској савјести, нико нема неког права својатати колоније. Та ријеч, везана за најцрње успомене и најружнија дјела, узета је из старих архива. Могу постојати сло-

397