Nova Evropa

ног и уског колосјека). Главно је жариште жељезничког промета данас у Америци град Чикаго, који служи као коначна, односно полазна, тачка за неких тридесет разних пруга, одакле се ове разилазе на све четири кардиналне стране. Готово девет десетина жељезничког промета између Атлантика и Пацифика пролази преко Чикага. Четири разна жељезничка друштва, »Фе Њаб Гошг«, спајају Чикаго са Њујорком, одабравши у ту сврху посебне путеве, т. ј. било уз велика језера било кроз индустријске предјеле, угњенокопе, и т. д. Од ових система најважнији је »Pennsylvania Railтоад Сотрапу«, који располаже са неких 90.000 километара пруге, од којих неке (напримјер Њујорк—Питебург) имају четири паралелне трачнице; у нормална времена, ова организација запослује око 200.000 намјештеника. Осам разних жељезничких система спаја Чикаго са Пацификом, односно са његовим метрополама (Поз Angeles, San Francisco, Зеал е), неки ударајући сјеверно, уз Канаду, неки централно, а неки јужно, преко Оклахоме, Тексаса, Новог Мексика, Аризоне. За одржавање свог мобилног парка, свака жељезничка организација располаже великим радионама, које се једино брину око разних поправака, јер се нов инвентар добавља готово искључиво преко разних творница локомотива, вагона, и жељезничких потрепштина. Веће жељезничке организације опскрбљене су добро уређеним морским пристаништима, доковима, складиштима, житним елеваторима, угљенокопима, и — што је особито важно — моћном политичком машинеријом у Сенату и у Конгресу.

Прије Рата су жељезнице играле важну политичку улогу у земљи, постављајући и скидајући заступнике, сенаторе, државне гувернере, и савезне предсједнике. Данас се њихов уплив у овом правцу далеко мање осјећа, јер су морале препустити добар дио своје некадање моћи другој индустрији, нарочито жељезној и индустрији електричке енергије, односно њиховим штитницима, т. ј. великим финансијама у Њујорку. Док је претежна већина европских жељезница државном доменом и под непосредном управом државних органа, у Америци су напротив готово све жељезнице у приватној својини и под приватном администрацијом, организоване као дионичка друштва. Но будући да се жељезничка служба сматра питањем јавног карактера и опће користи, то н у Америци држава себи придржава право извјесне контроле над жељезницама. За вријеме посљедњег рата ова је контрола знатно пооштрена, те је кроз неко вријеме жељезнички промет функцијонирао као чисто државно оруђе.

Државно надзирање жељезничке службе датира тамо од године 1887, тојест од установе такозване »limterstate Сопитетсе Сотити5оп« (Међудржавни Трговински Одбор);

260