Nova Evropa

ова установа има да води рачуна о извршењу закона који се односе искључиво на трговину и промет, а нарочито „брижно да пази да се не крши фамозни Шерманов Закон (изгласан године 1890) којему је циљ да поништи свако настојање које било трговачке и индустријске организације чије би дјеловање нагињало ка монополистичким тенденцама. У промету се особито строго пази, да се двије паралелне пруге које припадају разним организацијама не споје, јер би то нову организацију ставило у положај да удари самовољно веће тарифе, односно да прометну службу удеси више у своју корист а мање на пробит подручја које гравитира према дотичним пругама. Надаље, »Јпфегфаје Соттетсе Сопшизаоп« диктира жељезничким организацијама донекле и програм, с обзиром на дохотке, одређујући од времена до времена постотке од цјелокупне процијењене вриједности предузећа као годишњи приход; сваки сувишак преко овако одређене своте потпада под контролу државе. Тако је напримјер за посљедњих десет година доходак жељезница био одређен са 54 од сто од њихова процијењена иметка.

Са техничко-погонског становишта, нашло би се много разлика између америчких и европских жељезница. Обично су теретни влакови у Америци много дужи, односно тежи: просјечна садржина теретног вагона износи око 50 тона, у понеким случајевима и преко стотину тона, те често око сто овакових јединица знаде бити удешено у један влак. Достава терета у Америци је временски врло задовољавајућа, поготово откако су се друга прометна средства упустила у непомирљиву утакмицу са жељезницама. Особни влакови су утолико поједностављени, што нема разних класа, већ једно јединствено сједало и иста цијена. Посебни комфор могу међутим путници купити од »Рштал«-компаније, која у ту сврху располаже многобројним луксузним гарнитурама. Утисак постоји, да је интерна служба особних влакова више задовољавајућа у Европи; али је чињеница, да се квалитету особне службе на америчким влаковима не може много додати, јер — унаточ просјечно виших особних тарифа од европских — америчке жељезничке организације редовно губе новаца на особном промету, те би свако побољшање путничког превоза овај губитак још само пооштрило. На повишење особних тарифа не може се ни помислити, кад већ и код постојећих цијена публика махом напушта путничке вагоне а пуни аутомобиле и ауто-омнибусе; дапаче, у посљедње вријеме, у сагласности с опћом дефлацијом цијена, неке жељезничке компаније узмичу са досадашње тарифне линије од четири цента по особи и на миљу, ради-

261