Nova Evropa

Napokon, završno predavanje Газопоуо: »Небе!ота verska filozofija« Hegel je hteo da izmiri relidiju sa filozofijom, »On je uspeo« — uzvikuje pastor Lason s ushićenjem. Religija Je viša forma duha, Do nje se ne dolazi mišljenjem, Ona je čovekovu mišljenju poklonjena, data na dar. Sve istorijske religije imaju u sebi jezgro najviše isline, tojest: da je čovekov duh istovetan sa duhom apsolutnim, Ali prava reliSija, apsolutna religija, jeste relidija otkrovenja, jeste Hrišćanstvo, Hegšel je domu o Svetoj Trojici na svoj dublji način razjasnio, U njoj je našao svoj filozofski pravac, On je hteo nesamo da Hrišćanstvo rastumači i da protestantizmu pomogne do vrhovnoga trijumfa, — Hegel je hteo da na veki vekova veže svoju filozofiju za Hrišćanstvo protestantskogda tipa, tako da njegova filozofija u neku ruku zauvek bude praktični uvod u Hrišćanstvo, On se od svojih predavanja nadao nesamo većem cvetanju Hrišćanstva, nedo i stalnom cvetanju, »Kako greše proleterski mislioci«, — uzvikuje patetično Lason, »kada toga Hegela pripisuju sebi! Samo verski protestanti mogu nješa do kraja razumeti, u onome Sde je najstvaralačkije sadržajan, u onome što i jeste delo njegova Života, u stremljenju njeSsove cele duševnosti, Srce, um, i duša Hegela, jesu religijozni...« S prezrenjem odbacuje Lason bezumnu drskost proleterskih mislilaca, koji Hegela hoće da prigrle u svoje atejističko i materijalističko naručje...

Okružujemo Gjentila. Pitamo da o njećovu razmimoilaženju sa Kročeom, Kroče nije pravilno shvatio Hesela, kaže profesor Kalogjero, Članovi falijanske ambasade odvode Gjentila u trijumfu, na prijem u njegovu čast, Gjentile je kao neki pozdrav, dahovni pozdrav, otadžbini Hegšela, — pred dolazak političkoga vodje, ministra spoljnih poslova Grandija, koji ima da izruči pozdrav u ime Musolinija otadžbini Bizmarka ...

Svi ovi naučnici sastaće se još jednom u svome skromnom restoranu, održaće još nekoliko kratkih srdačnih ı čednih zdravicA, i raziće se na četiri strane sveta, Oni se neobično čude čuvši, da se novinari bave njihovim Kongresom, — da se vodi polemika, diskusija. Oni u tome ne umeju da se snadju. Javnost ih užasno buni, Ali se ipak sa njom mire pod nejasnim saznanjem: da je ta mnogoglagoljiva javnost — ipak deo stvarnosti; a Hegel, njihov Hegel, on se i kroz najtamnije i najapstraktnije izraze i pojmove ipak, na kraju krajeva, jedmo i isključivo borio, tukao, i zalagao samo za nju, za veliku ljubav svoje lilozolje: za stvarnost,

Stanislav Vinaver.

294