Nova Evropa

днике, у великој и сјајној епохи романтичног препородитељског идеализма, у првој половини прошлога века, и то по прилици истовремено, а местимице и напоредо, са Шекспиром и Шилером, са Бајроном, и са Хегелом; па и пут његова утицаја и култа показује, више-мање, код свих словенских народа — осим код Бугара (где је продро тек почетком овога века) — занимљиве заједничке развојне линије.

Не може се рећи, да је у појединим словенским културама и литературама постојала нека специфично гетеовска струја или епоха, иако је јасно, да се је утицај његова духа и његових уметничких схватања осетио најживље и најнепосредније — и код источних и западних, и код јужних Словена, — у доба свесловенског препородитељског полета и покрета, и нацијоналног и космополитског у исти мах, дакле од Двадесетих до Четрдесетих Година прошлога века. За Гетеа није никада било код Словена оног осећајног одушевљења као за Шилера или Бајрона, нити оне понесености за каснијим либералистичким романтизмом једнога Хајнеа, или Виктора Иго-а, или Жорж Сандове, иако је било дивљења и клањања пред његовим песничким ликом у извесним руским круговима (например, кружок Виневитинова и кнеза Одоевског), а и код Колара и Челаковског, или код Словенаца Чопа и Прешерна. Само, Шилер и Бајрон изгубили су се, потонули су са струјама у духовно-књижевне таласе, и расплинули су се у расположењима времена, а Гете је остао. Он је стајао мирно, као што је мирно и дошао, он је остао и кад је престао талас оне велике струје европског филозофског и књижевног идеализма, чији је и он био представник рат ехеепсе; и није престао с утицајем ни на Словене, иако су се ови Четрдесетих и Педесетих Година почели обраћати хегеловцима, Фајербаху и осталима, тражећи активистичку и борбено-реалну, тенденцијозну литературу (Херцен-Чернишевски, Хавличек, Неруда, Српска Омладина, Младословенци, и други). "пете је остао, делујући током разних струја и стилова, и постао је умасштабом« (да употребимо »руску« реч) за објективну и чисту уметност, за уметност која налази узрок и циљ у самој себи. Чак и онда кад су нови словенски вође (Писарев, Доброљубов) устали против његова животног идеала, он је остао мерилом као човек и као историјска личност, као представник модерне европске културне епохе хуманизма, који изражава синтезу елемената хеленизма и новога доба. Он је постајао и код Словена све то више мерилом уметничке вредности уколико се код њих уметничко и пе сничко стварање све више ослобађало подређене улоге служења пропаганди и практичним нацијоналним и социјалним

258