Nova Evropa

обичај ствара од њих праве романтике, лишене сваког реализма. Већ по традицији се на банкара ријетко сумња, па је тај факат постао у толикој мјери удио професије, да се банкари сами готово никад и не питају о коректности и сврсисходности својих метода и операција, — док није прекасно! А онда, кад су погибао и бијес ту, онда се ти угледни грађани сматрају жртвама злонамјернога свијета: „Урота против банкара! вичу. Заиста, апсурдна идеја. Ја само желим да се та урота једном и подигне. Ако се спасу, мислим да ће се то десити против њихових основних накана.«

Кенз упоређује капитализам са комунизмом на овај начин: »Модерни је капитализам апсолутно безвјеран, без унутарњег јединства, без икакова дубљег схватања за корист и добробит заједнице. Такав систем мораће да покаже огроман, несамо просјечан, успјех ако хоће да и надаље постоји... Но данас су резултати негативни. Погани капитализам моћи ће да дотуче религијозни комунизам једино ако је у стању да покаже не једнократе већ многократе економске резултате.« Овако пише Кенз, који своју интелектуалну формацију дугује Аристотеловим принципима Кембриџа и Оксфорда, те који и сам, попут својих предака, ради у аристократској тишини Капба СоПебе-а, и који за себе каже: »! ата Шега!!«,

Но мах његова огорчења не иде преко тога, Ни њему не пада одвише лако да стари опанак, иако је мјестимице пропао, замијени новим, — нови редовно стеже и не дозвољава одмах гипки и чврсти ход. Он би најрадије да капитализам измири са комунизмом, да технику капитализма употпуни колективним особинама комунизма. Тојест, унутар суверене државе допустио би полу-аутономне јединице — пољопривредне, индустријске, трговачке синдикате, који би руководили својим пословима дијелом под надзором државе а дијелом из властите иницијативе. Њему рјешење политичко-економско-социјалног проблема није потпуно ако не може испунити ова три услова: економску корисност (е сјепсу), социјалну праведност, и индивидуалну слободу.

М тако се појединим државама даномице намеће све то већа потреба да приступе рјешавању: питања мира, питања економског, питања управе, питања сексуалног, питања наркотика. Генерације које ће коначно успјети да се рјеше економских брига — можда унутар сто година — мораће да се лате проблема недобровољне доколице, незапослености. Да то неће бити тако једноставно како то на први мах изгледа, доказује бесмислено траћење времена и новца данашњих богаташа, које можемо с правом сматрати авангардама доба »Тће Атб о Путв«.

А. Божић.

375