Nova Evropa

или застрашити, већ је — примајући донекле оправдане приговоре и добре савете млађих али ваљаних песника-метричара и следбеника Грка и Римљана — ипак бранио своје трохеје догод је могао; познат је, у том погледу, његов стих:

Allerlieblichste Trochšen aus der Zeile zu vertreiben,

Und schwerfalligste Spondeen an die Stelle zu vertheilen,

\Wird mich immerfort verdriessen —

У ствари (како Минор лепо показује), питање и није у томе, да ли је допуштено у елегијском стиху служити се трохејима, већ у томе: какви су трохеји, и на којем се месту употребљују; другим речима, то је питање такта — такта у метричком смислу —, који тражи своје трајање (»Такњдашег«) у стопи, а које је у модерном стиху везано преимућствено за нагласак (акценат), док је у античком било ствар просодије“). Али осим тога, треба (увек према Минору) прво одговорити на питање: где спондеј престаје а почиње трохеј, у модерним језицима» У нашем језику, ово се питање нарочито поставља, можда још у много већој мери него у немачком; па се од наших песника и преводилаца не може тражити да пошто-пото граде т. зв. »једнакомерне« спондеје, кад нам је језик — и у речима и у реченици — тако оскудан материјалом који би им притом био на руци. Што, наравно, још не значи да се, и код нас, двосложне стопе морају и смеју пунити слоговима без икакве тежине и без икакова нагласка, без обзира на трајање такта у стопи. Нарочито је опасна, управо убитачна, ова пракса, ако се још допусти да се стопе, и тросложне и двосложне,

•) У вези с овим, вреди забележити два веома занимљива подлистка “ „Вешпег Табан“ -у (од 1. и од 10. јуна т. r.): „Homer und die Jazzband" JI. Marnjaca (Leo Matthias) и „Homer und — Jazzband?" П. Вевијора (Раш 'емлот). Први износи откриће Е. Камницера {Ernst Kamnitzer), ma Омир није певао у хексаметрима, већ да му је метар служио само за одређивање нагласка уз музикалну пратњу, будући да се ове народне песме и нису читале већ певале: песник онога доба употребљавао је слог као најмању језичку јединку, одређујући притом на којем слогу има да уследи удар инструмента за пратњу, да не би поједини певачи произвољно мењали склоп стиха и песме. „Хексаметар је, према томе, био неке врсте партитура, партитура без нота“; а дубљи му смисао лежао је у томе, да се музички ритам креће у супротности према језичком ритму. — На овај чланак одговара П. Вевијор, да горње „откриће“ почива на неспоразуму, будући да су се у старогрчком језику слогови мерили, и разликовали, по тону — по висини тона — а не по нагласку и удару. — Нећемо се сада даље упуштати у ову полемику; али ћемо се згодном приликом вратити на излагање у оба чланка, нарочито с обзиром на наш народни десетерац и на његову улогу у нашој ритмици.

436