Nova Evropa

на непрегледне масе радника-пролетера, он је постепено постао тако осијон да је могао неограничено диктирати свакоме своје услове, смањивати радницима плате а повишавати радно време, те осиромашити тако страшно сиромашни народ својих потрошача, да су на крају крајева ти радниципотрошачи остали без сваке куповне моћи. Систематским убијањем куповне снаге својих потрошача, капитализам је убијао сам себе, јер сав његов смисао и рад долази на мртву тачку тамо где престаје могућност растурања и продаје властитих производа. Такав капитализам представља одиста и социјалну опасност, поготово за индустријске крајеве и друштво великих поседника и крупних финансијера. Код нас у Југославији, дабогме, та је опасност веома малена, јер је у нашој земљи приватна својина нашироко раздељена, па су велики капитали немогући; а уколико и има монополисаног и картелисаног капитализма, он је последицом поратне политичке теревенке, те стоји на тако лабавим и неприродним темељима да би сам по себи ишчезао чим би се дало маха слободној личној и колективној иницијативи наше привредне делатности, чим би се стало на пут мрачним силама које — баш под заштитом царинског протекцијонизма и под изговором нових мера »планске привреде« вршљају по нашој привреди, као опасан коров по запуштеној башти. Наша »планска привреда«, о којој се за последњих година толико пише у нашој штампи, није досад нажалост — предложила ни једну меру да би. зауставила или отежала развијање картелисања неких домаћих индустрија, социјалних паразита, који систематски упропашћују један део нашег народа; али је зато сваком новом мером погођен произвађач наше пољске привреде, који почиње већ да подлеже под ударцима оваке планске политике.

Треба се вратити елементарним законима природе и здравога разума. Човек, маколико да се налази у некоме развитку, у »еволуцији«, ипак је углавном и данас исто оно биће што је био за времена Тут-Анк-Амона или турских царева: он је, пре свега, увек остао онај велики егојист који престаје да ради и ствара чим му се одузме могућност да плодовима своје руке и свога ума задовољава своје властите жеље, потребе, и потребе своје најближе околине. У том свом урођеноме егојизму, човек је најкориснији за друштво — или, боље да кажемо, човек је најмање опасан за друштво, — кад му се обезбеди његова лична слобода; кад је свакоме појединцу зајамчена и осигурана његова властита слобода, онда је највероватније да он неће задирати у слободу свога суседа, који има иста права као и он. Дати свакоме потпуну слободу и иста права, то је најуспешнији начин ограничења права сваког појединца. И

512