Nova Evropa

ту просту истину уочили су Британци, и поред њих оне мале напредне и културне државе на европском северу. Тамо су сви прожети уверењем, да привреда не може просперирати без интензивног стваралачког рада свих друштвених слојева. А ови наши нови европски закони планске привреде задиру баш у основне факторе који би имали да покрећу и терају сваку привредну делатност, они спречавају и коче слободу привредника, спутавају му иницијативу и убијају сваку вољу за прегалачки рад.

Ко хоће данас да се бави производњом, индустријом, пољопривредом или трговином, тај има пре свега да се снађе у лавиринту новог совјетско-привредног законодавства. Ма што хтео подузети, мора да пише молбе, да чека на дозволе и решења, којима се рок унапред одредити или наслутити не може, — све и кад иде редовним путем; да о нередовним путевима, и што је с тим у вези, и не говоримо. Па и кад падну одредбе и решења, нико није сигуран докле ће трајати, и неће ли идући »стручни« министар или начелник једним потезом пера поништити закључке и мишљења свога предшасника. А као што се гвожђе кује док је вруће, тако се и привредни послови не могу успешно обављати ако су везани и зависни од свих могућих и немо: гућих фактора бирократије и гломазне администрације. У ствари, компликовани апарат ове администрације у целоме свету пустио је с вида велику и важну улогу психолошког момента у сваком привредном раду. Привредник је, на крају крајева, човек с нервима, као и сваки други, а не машина. У свакидашњој борби за опстанак, први му је услов за успех — слобода кретања. Државна администрација, ни крај најбоље воље, није у стању да довољно брзо реагује на техничке потребе глатке измене добара, и гдегод се она умеша у природни ток производње, те понуде и потражње, кочи се рад и ствара забуна. Привредник не може да глатко отаљава своје послове, и извршава своје планове, у магли неизвесности, при сталном и непотребном ометању посла административним формалностима и тешкоћама; он узалудно троши своју снагу и енергију повлачећи се недељама и месецима по ходницима и предсобљима надлештава, да би пожуривао или издејствовао потребна решења и допуштења, веома често узалуд. Услед тога су данас послови великим делом прешли из руку трезвених људи и правих привредника у руке сумњивих посредника, мешетара, а често и професијоналних зеленаша и пљачкаша, којима не пада тешко да се снађу у сваком систему који иде противу природног и правилног тока ствари.

Тако су они у своме елементу сада и у систему »планске привреде«.

513