Nova Evropa

Пољичка Кнежија,

Док је у Средњем Вијеку скоро сва Далмација робовала уз приморје Дужду Млетачкому, а у загорју зулуму муслиманскому, на малом простору од 248 четворних километара између ријеке Цетине код Омиша и ријечице жЖрновнице код Стобреча, недалеко Сплита, постојало је неколико раштрканих села која су између себе била повезана властитом самоуправном владавином. Та скупина повезаних села звала се је Пољица. По опћем мнијењу ријеч је потекла од тога, што је вас тај простор запремљен високим и голим брдима, међу којима отскаче планина Мосор са 1340 метара висине, а између тог голог камења прострле се питоме удолине у којима су родна поља, обрађена пољца са плодним воћкама и житним усјевима. У ово доба свеопћег селења и бјежања испред силе јачега, када људи нису тражили равнице, да не буду изложени погубним очима душманина, него су бјежали у неприступачна брда и ломне гудуре, у истину Пољица су по својој планинској формацији била сасвим згодно заклониште. Осим тога, Пољица су пружала и добре увјете досељеницима, да од зараде у пољу прискрбе себи храну. Земља је у Пољицама веома плодна, јер натапана врелицам водама и огријана топлином јужнога сунца. Према географском положају и ореографском саставу, Пољица се дијеле на троје: доња, уз море (приморска), горња (замосорска), која леже иза планине Мосора, а између њих средња Пољица. За то имају различито поднебље као што и различиту гојитбу поља, а у одношају с отим и диференцирају у изговору — доњи су Пољичани чакавци, средњи штокавци, а горњи већином штокавци, јер су ближи Сињу и Цетини, гдје се тако говори.

Постанак Пољица датира у давно доба, почетком Х вијека, кад је кнез Прибина убио босанског краља Мирослава. Његова три сина Тјешимир, Крешимир, и Елем, од страха да не буду и они прогоњени, побјегоше из Босне у Далмацију, да се настане у приморју. Заклонише се у мосорске врлети, и када угледаше убава поља и високе главице наоколо, зауставише се у селу Острвици, те на мјесту Покорнику покрај врела воде саградише себи господске дворе, ко јих се рушевине и данас виде. Касније раздијелише земљиште на три дијела и са својим породицама поставише прве темеље Пољицима. Отприлике на три стољећа касније дошли су у Пољица Јурај Рајчић и Јурај Драгоје, који су спадали у угарско-хрватске племиће. По тому су се сусрела у Пољицима два племства: босанско и хрватско (угарско), те су се звали дидићи (стареници) и угричићи. У јавном

592