Nova Evropa

»Дужност нам налаже, војници, да се до краја заложимо за спас Отапбине«; »Војници! Вршећи вашу дужност, испуњавате један дуг према вашима«, и т. д., — све су то апели који се, у свим ратовима и код свију војсака, такорећи свакодневно упућују војницима-борцима. Испуњавање дужности, и њено вршење, нарочито у ратовима, доводе борца, човека, до тога да он, ако и свесно, често показује храброст. Јер рат, у својој радњи, тражи велике напоре од бораца и велика залагања, као и велика самопрегоревања; а све то доводи појединца до личне храбрости, у разним приликама и разним перипетијама које прате борбе за време ратова. Отуда, савесно вршење дужности, у рату даје много, и готово понајвише, прилика за манифестације личне храбрости.

Амбиција. — Више-мање колективистички живот и рад у данашњем друштву створио је код човека и развио у њему осећај амбиције. Велик је број људи код којих је развијен овај осећај, Истицање појединаца и њихови успеси, у макојем правцу, рађају у људима осећај амбиције, чији се резултати огледају било у подражавању других (особина која постоји код људи), или у жељи за утакмицом; а и једно и друго је основ за амбицију. Амбиција, као тежња за личним успехом — а то је оличење амбиције —, често се развије у човеку до те мере да постане предоминантни осећај код човека; и као таква, у тежњи за испуњењем жеља или неких тежња, креће се у границама од највеће негативности до степена највеће позитивности, по својим последицама: креће се од злочина, који може бити последицом јако развијене амбиције, до највеће славе и похвале коју човек постизава услед амбиције.

У рату, у борбама, да се неко истакне над осталима, честа је појава. То истицање иде увек у једном правцу: да се буде похваљен и награђен, — да се истакне над околином. Похвалу и награду у рату, пак, добијају у првом реду они који се истакну својом храброшћу. Дакле, амбиција у рату рађа у првом реду храброст; она, као осећај, може бити развијена у великој мери како код интелектуалаца тако и код простих људи, обичних бораца. Код интелектуалаца, понајвише у редовима оних који су на челу војсака или њених већих јединица и делова, увек постоји извесна интимна жеља да »уђу у Историју«; нема војсковође који не мисли нато, и који не жели, интимно, то. А за оне који улазе у рат као још непознати, и на мањим положајима, каже војничка изрека — циљајући на амбицију људи —, да »сваки каплар носи у своме ранцу маршалску палицу«; само, онај »каплар који носи маршалску палицу у своме ранцу«, да би имао право да је и фактички понесе, мора се, претходно, истаћи у борбама. А то истицање мери се према степену хра-

166

RJ LN IU